„Умјесто да изражава заједницу судбине, „ЕУ“ се доживљава као безлични наднационални ентитет. „Уједињена Европа“ остаје призивани идеал, док „Европска унија“ доминира својим нормама и процедурама“,наводи се у  анализи  догађања на Блиском истоку, Балкану и по свијету   коју редовно спроводи  Међународни институт за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС)[1] из Љубљане, Словенија.

Опширније у тексу  чији је аутор  Генерал (Ртд) Цорнелиј Пивариу, ( члан Савјетодавног одбора ИФИМЕС и оснивач и бивши извршни директор Ингепо Цонсултинга, са посебним  анализом  савремене дилеме Европе: сукоб између Уједињене Европе као заједничког идеала и Европске уније као бирократског механизма.

Увод

Дориан Влăдеану[3] у свом есеју ЕУ против УЕ истражује дефинирајућу напетост савремене Европе: опозицију између ЕУ – Европске уније као институционалне, технократске и нормативне структуре – и УЕ – Уједињене Европе као политичког, културног и идентитетски заснованог идеала. Игра ријечи, наизглед једноставна, носи двоструко значење: на енглеском језику „ЕУ“ означава Европску унију; док је на румунском ЕУ лична замјеница „ја“, која симболизира и појединца и хисторијски сан о Уједињеној Европи.

Дакле, наслов сугерира сукоб између двије стварности: с једне стране, Уједињене Европе као пројекта солидарности и заједничке судбине; с друге стране, Европске уније као бирократског и институционалног механизма. Појединац – грађаниново „ја“ – налази се ухваћен између ова два нивоа, али се често осјећа више искљученим него представљеним.

Да бисмо разумјели овај контраст, морамо се присјетити да идеја „Уједињене Европе“ датира много прије Европске уније: од Римског царства, које је наметнуло први облик политичког јединства, преко средњовјековних визија заједничког кршћанства, до хуманистичких и просвјетитељских пројеката који су замишљали Европу разума и напретка. У 20. вијеку, након трагедије два свјетска рата, идеал се материјализирао у Сцхумановом плану и Европској заједници за угаљ и челик, а касније и у оснивачким уговорима. У том смислу, Уједињена Европа значи вриједности и заједнички идентитет, док Европска унија – производ Мастрихтског и Лисабонског уговора – све више постаје институционални апарат.

1. Криза легитимитета и демократско отуђење

Европска унија се данас суочава с кризом демократске легитимности. Механизми јавних консултација и грађанског учешћа у многим случајевима дјелују формално и без аутентичности. Грађани су позвани да учествују, али одлуке се често чине већ донесеним. Релевантан примјер је ниска излазност на изборима за Европски парламент. У 2014. години излазност је била само 42,6%; у 2019. години, иако је порасла на 50,7%, остала је знатно испод нивоа типичних за националне изборе. Ово одсуство сигнализира перцепцију да су институције ЕУ удаљене и да не утичу директно на свакодневни живот људи. У многим земљама, кампање за европске изборе су биле претежно обиљежене националним, а не европским темама, што наглашава фундаментални јаз између грађана и Брисела. Штавише, технократски језик европских докумената – пун правних и економских термина – још више удаљава грађане. Комуникација се доживљава као апстрактна, неприступачна и без емпатије. Европа се појављује као ефикасан механизам, али испражњен од значења. Појединац више не препознаје себе у овом конструкту, што подстиче демократско отуђење. Дебата о „демократском дефициту“ Уније, присутна од 1990-их, и даље је релевантна. Чињеница да извршну власт ЕУ (Комисију) не бирају директно грађани, већ се именује преговорима између влада и Парламента, појачава осјећај дистанце. У очима многих, демократски легитимитет Уније је индиректан и недовољан.

2. Уједињена Европа – идеал изгубљен између уговора и прописа

Есеј повлачи јасну разлику између Уједињене Европе као идеала и Европске уније као институције. Прва претпоставља солидарност међу народима, заједнички идентитет и заједничке вриједности. Друга се често своди на директиве и норме.

Ова разлика објашњава зашто грађани више не осјећају да „бити Европљанин“ носи мобилизирајуће значење. Заједнички симболи – плава застава, Ода радости као химна, Дан Европе – нису успјели створити афективни идентитет успоредив с националним. Еуро, као заједничка валута, донио је очигледне економске користи, али није постао емоционални симбол, као што је долар за Американце.

Бреxит је најупечатљивији примјер: многи Британци су сматрали да је Унија бирократска конструкција, лишена идентитетске димензије „Уједињене Европе“. Дебате у Француској и Низоземској, гдје је европски уставни уговор одбачен референдумом, откривају исти тренд: институција не успијева инспирирати приврженост.

Дакле, умјесто да изражава заједницу судбине, „ЕУ“ се доживљава као безлични наднационални ентитет. „Уједињена Европа“ остаје призивани идеал, док „Европска унија“ доминира својим нормама и процедурама.

3. Друштвени и политички ефекти раскола

Овај раскол производи опипљиве посљедице:

-изборни апстиненцизам – знак неангажмана и неповјерења;

-пораст суверенистичких струја, које наглашавају повратак доношења одлука на националном нивоу;

-слабљење европске кохезије, како расте опозиција између интеграциониста и суверениста.

Европски грађанин се осјећа сведен на улогу „пореског обвезника“ или „корисника политике“, али не и на истинског политичког партнера. Празнину значења коју су оставиле европске институције попуњавају суверенистичке снаге, обећавајући повратак познатом оквиру националне државе и већу аутономију у доношењу одлука.

Примјери су бројни: у Мађарској, Виктор Орбáн тврди да постоји „национални суверенитет“ у супротности с Бриселом; у Пољској, конзервативне владе тврде да темељне одлуке морају остати у Варшави; у Француској, Марине Ле Пен заговара Европу нација, а не наднационалну интеграцију; у Италији, Гиоргиа Мелони гради своју поруку око одбране националног идентитета и враћања суверенитета. Бреxит је, такођер, у суштини био чин политичког и економског суверенитета.

Ове тенденције показују, да се у недостатку увјерљиве нарације, Унија оспорава не само у смислу ефикасности, већ и легитимности и значења.

Још један важан фактор који наглашава јаз између грађана и институција ЕУ је идеолошка оријентација коју је преузело руководство Уније посљедњих година, а коју многи повезују с културним неомарксизмом, феноменом „пробуђених“ и упорним промовирањем ЛГБТQ+ агенде.

Умјесто да солидарност, сигурност и економски просперитет стави у први план, Брисел је постепено у средиште свог службеног дискурса довео скуп контроверзних културних и идентитетских тема које су подијелиле европска друштва:

-редефинирање родних улога и промовирање политика „политичке коректности“ које се доживљавају као претјеране;

-наглашавање разноликости и инклузије на штету традиционалних европских културних вриједности;

-условљавање одређених средстава или политика усвајањем законодавства о правима ЛГБТQ+.

У државама попут Пољске, Мађарске, Словачке или Италије, реакције су биле врло критичне, а ове политике су сматране задирањем у национални и културни суверенитет. Посебно у Централној и Источној Европи, гдје национални и вјерски идентитет играју главну улогу, агенде „wоке“ и ЛГБТQ+ подстакле су перцепцију да Унија промовише идеолошки правац стран европским традицијама.

Стога су суверенистичке струје пронашле плодно тло, представљајући се као бранитељи културног идентитета и националне аутономије од притисака Брисела. Ова конфронтација више није само политичка или економска, већ и културна и идентитетска, продубљујући поларизацију и даље слабећи кохезију Уније.

4. Европска унија између институције и заједнице

Данашња права напетост није између Истока и Запада, или Сјевера и Југа, већ између ЕУ – институције – и УЕ – уједињене Европе као идеала. Прво је регулисано уговорима и правилима; друго је инспирисано вриједностима и осјећајем припадности.

Унија остаје ухваћена између два политичка модела: федерализма – у којем централна власт има директну моћ над грађанима – и конфедерације – у којој државе задржавају пуни суверенитет. Ова структурна двосмисленост чини да се Унија не чини ни једним ни другим: прејака да би била само савез држава, али преслаба да би била права федерација.

Ако се Европска унија доживљава искључиво као правни и административни механизам, ризикује да изгуби везу са својим изворним темељем: заједницом судбине. Уговор се може поново преговарати, али вриједности се морају живјети и дијелити.

5. Смјерови за реконструкцију: Од технокрације до живе заједнице

Да би се превазишла ова криза, аутор предлаже неколико смјерова:

-Враћање грађанина у средиште европског доношења одлука, као учесника, а не као посматрача;

-Демократизација европских институција, јачањем улоге Парламента и осигуравањем транспарентности;

-Развој политичког дискурса који је приступачан и људски, способан да инспирише, а не само да технички информише;

-Поштовање супсидијарности и културне разноликости, као алтернатива претјераној униформности;

-Стварање заједничког наратива који превазилази економску димензију и потврђује цивилизацијско значење Европе.

Ови смјерови нису само теоријски: позитивни примјери већ постоје. Програм Ерасмус+ створио је генерацију младих Европљана са заједничким искуствима; одговор Уније на пандемију, кроз заједничку набавку вакцина, показао је солидарност у пракси; а мјере за подршку енергетској сигурности у суочавању с ратом у Украјини показале су да колективна акција доноси опипљиве користи.

Стога, Унију не треба напустити, већ поново усидрити у идеалу уједињене Европе.

Закључак

ЕУ против УЕ је дијагноза савремене европске дилеме: сукоба између Уједињене Европе као заједничког идеала и Европске уније као бирократског механизма.

Без истинског помирења, Европа ризикује да остане функционална конструкција, али лишена душе. Суверенистичке струје нису само коњунктурна опозиција; оне су сигнали потребе за смислом, идентитетом и учешћем. Оне показују да европски пројекат више не може бити само технократија – он мора поново постати жива заједница.

У мултиполарном свијету, суочена с конкуренцијом Сједињених Америчких Држава, Кине и Русије, Европска унија не може себи приуштити да остане само регулаторни апарат. Њен опстанак и релевантност зависе од њене способности да поново повеже институције са грађанима и да поново трансформише „ЕУ“ у аутентичан израз „ЕУ“ – и појединца и Уједињене Европе као идеала.

Тек тада ће европски грађанин моћи искрено рећи: Европа је и моја.

 

Извор: Седма Сила

---