Чанковић за Дисидент: https://disident.info/dane-cankovic-covjecanstvo-ide-u-u-dvije-strane/

У преломним временима каква нам долазе, важно је препознати процесе, како би и као појединци (са личношћу), и као народ одредили своје улоге у будућим догађајима који ће дефинисати живот човјечанства у наредних педесет-сто година.

Без обзира што људско друштво има непрекидни ток од свог настанка па до његовог свршетка, и то са најдубљим смислом – човјековим спасењем – тај ток човјечанства пролази и кроз своје епохе. Оне су са својим специфичностима засебне цјелине, али се као такве утапају у тај непрекидни ток. Суштина функционисања у том току живота јесте принцип акције и реакције; узрок-посљедица. Прва акција, у том току, јесте прародитељски гријех. Прародитељски гријех је и првородни гријех који се преноси на све људе. Тај гријех је прекинуо непосредно општење човјека са Богом или боље речено омогућио је, слободним пристанком прародитеља, да зла страна својом снагом дјелује на човјека. Дакле, у најдубљој суштини акцију производи увијек зла страна, и самим тим она је прва на потезу. Екстрем те стране је смрт, а реакција Бога, друге стране, је Васкрсење.

Овакав увод, без обзира на његову краткоћу, можда и нејасноћу, потребан је како би констатовао да није у праву онај који је рекао да долази „Сукоб цивилизација“,  па таман то био и амерички политиколог Семјуел П. Хантигтон. Ако се подразумијева да је у свакој досадашњој цивилизацији централна фигура човјек, које носи различите специфичности у зависности у којој цивилизацији живи и да у свему томе има једну константу, био је природан – од Бога човјек, онда преломно вријеме нам доноси сукоб антицивилизације против цивилизације. То јест, акција ће бити – борба против човјека (антицивилизација), а реакција ће бити у смислу одбране човјека. Такво размишљање подразумијева да на сваког појединца као и на цијело човјечанство кроз сва времена, дјелују двије стране које се напајају из два суштински различита извора. Извор Живота, Истине и Љубави и са друге стране извор смрти, лажи и страсти.

Малобројни центар свјетске моћи, надахнут „духовима поднебесја“ покушава да у човјечанству створи своју страну коју ће најдиректније сукобити са оном страном којој је стало до одбране човјека који је по лику Божијем. Циљ тог центра свјетске моћи (који контролише САД, Енглеску, дио Ватикана, владе многих држава, НАТО, СЗО, ММФ, Свјетску банку...), јесте да разбије све врсте суверенитета и утемељених идентитета (државе, народе, религије), да изазове вјештачку несташицу хране, болести, ратове, како би човјечанство довело до апсолутне капитулације и на тај начин загосподарио свим свјетским богатством. НАТО би претворио у свјетску војну силу која би омогућила успостављање свјетске владе... Законима би наметали лажне вриједности и ненормалности, анестезирали људску душу, и уништавали човјека у покушају да створе свог наликчовјека. Све то ће правити разлику и одредити границу између једне и друге стране.

Нису одустали ни од злоупотребе страдања у Сребреници, желећи да и она буде искориштена у њиховој политици „завади па владај“ као својеврсна вододјелница и механизам за дисциплиновање свих оних који им неће да се поклоне.

Српски народ (иако је мијењао своје име кроз историју) мистично је свјестан своје историјске улоге која произилази из његове генетске структуре (и то нема везе са теоријом више и ниже расе). Та свијест о историјској улози долази кад је најтеже и због ње се он побуни против најјаче зле силе актуелног времена. А када напушта своју историјску улогу (у мирним временима) онда он почиње да страда и трпи поразе а од њега се откидају дијелови народа који му се супротстављају.

И у овом времену српски народ први је пружио отпор оном центру свјетске моћи који намеће неправедну и изопачену глобализацију, дајући могућност и надајући се да ће се појавити и друга страна која ће тај процес зауставити и понудити алтернативу која ће се заснивати на слободи народа, држава и религија, као и на истинским и непролазним вриједностима.

Српски народ је свјестан и искуствено да у најтежим временима нису „вјечни интереси“ већ су вјечни пријатељи. Зато се српски народ узда у Русију да има снагу и жељу да предводи процес стварања праведнијег свијета.

Споменути центар моћи је свјестан те могућности и зато на различите начине покушава да, ако не може поразити, оно бар да ослаби Русију. То сада чини преко Украјине и то на начин да је сто година припремао такву ситуацију у којој је откинуо један дио руског народа и сада му га супротставио (и то није први пут, Други свјетски рат), у смислу да је Русија морала реаговати како би заштитила не само своју егзистенцију него и дио свог народа у Украјини. За очекивати је да ће у том смислу центар моћи „гурнути“ Пољску, балтичке државице, Румунију на Русију. А посебна прича ће бити у вези са Турском. Њу ће на све могуће начине покушати увући у рат како би се изазвао сукоб Православља и Ислама.

Занимљива је ситуација у којој Американци у оквиру проширења присуства у Закавказју спремају замјену за садашњег премијера  Јерменије Никола Пашињана. Као кандидата за предсједника  Јерменије амерички пројектанти разматрају о могућности да то буде Армин Григоријан, садашњи секретар Савјета безбиједности Јерменије. Важно је рећи да је он до недавно био најближи сарадник Пашињана. На тај начин Вашингтон покушава дисциплиновати Пашињана како би он предводио антируску агенду. У супротном, јерменски лидер ће бити смијењен, дозвољено и насиљем.

Да би се спријечио хаос, велики ратови, болести и глад, које изазива споменути свјетски центар моћи, потребно је да се на Западу јави Покрет добра који ће пробудити доброг човјека и бити у стању да замијени квинслиншке владе у Европи оним владама које ће радити у интересу народа и држава. Ако до тог процеса не дође, на крају ће се човјечанство подијелити у двије сфере које ће се разликовати као дан и ноћ по начину живота и систему вриједности...

На Балкану било би важно да Срби и Бошњаци (Муслимани), уколико дође до свјетског процеса стварања двије стране и њиховог сукоба, буду на истој страни уз историјски договор.  Можда и за једне и за друге је најбоље да Бошњаци (Муслимани) размисле о идеји да своју егзистенцију и заштиту идентитета виде у склопу рјешавања српског националног питања на Балкану.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш