У серији  међународних конференција посвећених питањима Православља, у оквиру иницијативе „Блокада агресије на цркву“,  Центар за геостратешке студије одржао је конференцију  у Београду, 30. априла, под називом: „Заштита верских права и православне баштине“.

Дане Чанковић ,Предсједник СНП – Избор је наш- је у својој теми  „Верујући човек као снага Православља и одбрана човечанства“послао је снажну поруку:„Верујући човек се никад не бори против другог човека, већ против зла у њему којег је због првог прародитељског, родитељског и својега греха, примио. Он сваког човека, у његовој најсложенијој суштини, доживљава добрим, јер га види као икону Божију. Верујући човек не сме бити равнодушан према злим појавама у друштву. Он може бити лек за обољело друштво.“

Зашто сам се одлучио за тему „Верујући човек као снага Православља и одбрана човечанства ?

Човек је због свог греха заборавио како је створен и колико може бити савршен. Он од прародитељског греха ради на свом самопонижавању и уз наговор лукавог потискује и скрива Божију благодат коју има.

Срце нам, а ум поготово не открива човекоцентричну игру или човекоцентричну борбу у којој се и Бог и ђаво боре око човека. Ђаво хоће, да уништавајући човека, човек  створи његовог налик човека и на тај начин покаже да је раван Богу. Богу је све могуће, и он је видио и крајњи исход те борбе. Човек је победио  ђавола користећи Божију благодат. И није битан број победника , број спасених – „Сви су позвани“. Битно је,  да је ђаво поражен, да није успио уништити оног којем је Бог рекао „Ја сам у вама и ви сте у мени“.

Дајући пресудан значај верујућем човеку, који каже „Снами Бог “ – настављам.

У данашњем времену најопаснији процес је анестезирање душе и уништење човека по Божијој благодати, са крајњим циљем – стварање налик човека, неспремног на било какву жртву. Тај процес започео је првим прародитељским грехом, а завршиће се свршетком света. У односу на досадашње време, сада је тај процес најопаснији и најотворенији јер се злоупотребљавају, до сада, невиђени механизми ( научни и технолошки, попут вјештачке интелигенције) који омогућавају лакше наметање лажи уместо истине. Њима се лако обмањује човек, нарочито неверујући, држећи га у илузији и имитацији живота . Та имитација долази од највећег имитатора, палог ангела. Такав процес покрећу духови поднебесја дајући помисао и лукави подстрек огреховљеном човеку који оживљава и конкретизује наведени процес у свету.

Одговор верујућег човека на такав процес јесте делање које води његовом спасењу. То спасење води кроз Исуса Христа сина Божијег, који је Пут, Истина и Живот, као и кроз Цркву која је тело Христово и литургију у којој се најдиректније општи са Богом. Тај најузвишенији смисао није предмет овог текста, већ како верујући човек да дела у свету који је пун греха, искушења, и изазова. Како да буде снага Православља и одбрана човечанства.

Прво, он мора да делује у заједништву. Његов најузвишенији циљ – Спасење и живот по Божијим законима не треба да буде одвојен од живота у свету, већ да верујући човек активно учествује у њему, показујући љубав према ближњима и дајући пример и подстичући друге на храброст како би се одбранили од сложених и лукавих покушаја анастезирања душа. Значи, није довољно да се верујући човек посвети искључиво спасењу своје душе, већ да кроз саборност делује и за опште добро.

Друго, управо у овом свету, у којем се данас више него икад, покушава наметнути искључиви материјализам, верујући човек води борбу против злих духова који делују кроз страсти и искушења, кроз лаж, превару и илузију, одвлачећи човека  и од самог Живота, од Онога који је Пут, Истина и Живот. Верујући човек се никад не бори против другог човека, већ против зла у њему којег је због првог прародитељског, родитељског и својега греха, примио. Он сваког човека, у његовој најсложенијој суштини, доживљава добрим, јер га види као икону Божију.

Треће, живимо у свету, у друштву које се све више разбољева кроз духовни и морални пад. Чак и кроз образовање, (не)културу и лажну науку. Намећу се лажне вредмости. Криминал, корупција и неправда се прихватају и  скоро да нема озбиљне институционалне борбе против свега тога. А, управо верујући човек не сме бити равнодушан према злим појавама у друштву. Он може бити лек за обољело друштво. И као што је Бог својеврсна савест у човеку , тако и верујући човек треба да буде својеврсна савест у обољелом друштву.

Због очекиваних процеса разарања свих врста суверенитета и идентитета, од држава, народа до основних религија, како би (неправедни глобалисти надахнути сатанистичком енергијом) кроз ратове и вештачки изазвану глад и болести, поробили човечанство и загосподарили свим богатствима – верујући човек мора учествовати као најмоћнија снага у одбрани од наведених разарајући процеса. И ако му је свет ненаклоњен и на први поглед значајно отежава остваривање његовог највишег циља – лично спасење, он, верујући човек слободно прихватајући још једну врсту жртве за опште добро, придодаје још једно добро дело за спасење своје душе. „Љуби ближњега свога као самога себе“

Неопходно је учешће верујућег човека у спречавању остваривања наведених циљева неправедних глобалиста. Разлог томе јесте, што ће неправедни глобалисти, као једно од њихових најмоћнији оружија, користити страх. А на  верујућег човека као таквог, то не делује.

Верујући човек је личност која гради однос са Богом и са другим људима, али и његов однос са палим ангелом и са духовима поднебесја. Ово задње подразумева борбу са страстима и искушењима. Зло није само деградација морала и опис неког лошег стања, оно је живо и извире из палог ангела, а преко духова поднебесја, обманути човек, кроз свој грех га прима. Дакле грех није само пуко кршење људских закона, већ је грех застој који човек слободном вољом прави према Богу, а снажи однос са злим силама. Зато грех изопачује човека.

Одбрана човека од сила поднебесја никада се не врши физичком силом, већ примерима доброте, љубави и жртве, а све као резултат виђења својега греха, а са друге стране, вера у савршеност човека  који је по Божијој благодати. „Будите савршени као ваш Отац небески“.

Верујући човек због своје вере не улази у грех и побеђује зло које је својевремено пустио у себе. Враћа се својој природи служећи другима, што омогућава очување човечности у свету.

Зато је велики задатак друштва, државе и цркве да одњегују истинског верујућег човека. Између њега и наведених субјеката постоји сложена и мистична, узрочно – последична веза. Подразумева се да верујући поштује све црквене догме и каноне и као такав представља један од овоземаљских стубова цркве

Дакле, верујући човек, који каже „Бог снами“  је једина снага која ће одбранити човека и човечност у свету.

Зато се може говорити о сукобу антицивилизације против цивилизације човечности.

 

Извор: Седма сила

---