Фото Срђа Мирковић

ИНТЕРВЈУ: ЂОРЂЕ Д. СИБИНОВИЋ, писац

Бити део алгоритма апликације вештачке интелигенције, макар и пун метеријалних благодети, део је трагичног бесмисла ка којем нас усмерава епоха без љубави

Бојан Билбија,Субота, 07.03.2026. у 15:15

Романом „Узалудно” Ђорђе Д. Сибиновић закључио је романескну трилогију у чијем средишту појединац лута између контекста, културе, порекла и језгра самосталне иницијативе које је систематски уздрмано. Роман „Узалудно” говори о првом и последњем нивоу постојања, о директним међусобним односима појединаца који покушавају да пронађу и продуже љубав као простор опстанка. Сасвим неочекивано, та прича испричана је испод наслова који је у великој мери релативизује.

Шта је узалудно, и ако јесте, зашто тако мислите? Роман описује веома активан и садржајан живот јунака унутар кога се не назире узалудност као претежно стање?

Драго ми је што сте тако прочитали роман. Живот је светиња и свако ко га живи полаже једнако право на његов смисао. Проблеми крећу са укључењем у културу, друштво, епоху… Човек нашег времена, преварен је идеологијом и технологијом да је сам себи довољан. Он безуспешно покушава да смисао пронађе у супротстављању другима уместо у нужном и логичном садејству са њима. Као и свако слатко обећање које се распростире између самосажаљивости и релативне осујећености, атмосфера апсолутног индивидуализма лако ствара утисак узалудности који допире из недостижног. Потреба да се напредује, здрава амбиција, идеали, све су то мотивационе и покретачке енергије учешћа које нису безусловна гаранција остварења циљева. Изостанак очекиваних резултата ствара утисак узалудности из које до нас допиру гласови колебања.

У метежу тешких дилема и задатака стварности, човек преиспитивање претвара у оправдање одустајања од своје природе. Чини се да је данашњем човеку ближа сензација мноштва него поверење у поступност сазревања и дорастања животним изазовима.

Одговори на велика и суштинска питања морају бити разумљиви и једноставни, казани јасним и проверљивим примерима, свима доступним искуством. Наш свет није дорастао до разумевања унутрашње логике складног развоја и постојања на основу прихватања рерум натура, природе ствари која нам је доступна у правилима постојања природе чији смо органски део. Кад људи буду разумели да њихов свет не може бити изузет из логике укупног постојања, из универзалног логоса, дотле ће све друго имати већу тежину у њиховим изборима. Постојање разумемо у димензијама времена и простора, али не прихватамо њихове законитости: живот иде само унапред и никада неће стати. Дакле, вредности се остварују у непрекидном кретању унапред, а проблеми се решавају без застоја. Никада из среде нећете стићи у уторак и никада нећете два дана биту у тој истој среди. Људи за себе желе повлашћене услове да достигну вредности које им намеће епоха. То није могуће.

За чим трагају јунаци романа „Узалудно”?

Трагају за смислом. Љубав није лекција из било које књиге, љубав је опредељење за људе. Ми живимо обавезне лекције и трвемо се око васпитача и оних који оцењују колико смо их добро научили. Међутим, појмови служе као саобраћајни знаци на нашем путу, али не и као порције здраве хране за наше душе. Нико не зна шта је љубав да то напише у књизи или у обавезном упутству. Следствено томе, људи лутају проверавајући сопствено разумевање дефиниција. Тако се сударају и пропуштају да доживе себе и све оне у којима се огледају. Јунаци романа „Узалудно” осећају да са таквом миленијумском методологијом нешто није у реду, покушавају да разумеју огромну пукотину између описа задатих вредности и стања и осећања у које их уводе непосредни међуљудски односи. На том путу, најчешће греше придружујући своје промашаје општем утиску узалудности живота по упутствима за употребу љубави и света. Греше, али не одустају. Остају у узалудном.

Како се ви борите са узалудношћу?

Тешко и храбро! Као јунаци мог романа. Наравно, шалим се. Бити човек у свој драми постојања, није узалудно, без обзира на то колико се и каквих резултата људскости постиже у односу на оне који изостају. Бити део алгоритма апликације вештачке интелигенције, макар и пун метеријалних благодети које доносе истовременост и апсолутну једнообразност усвојених садржаја, више је од узалудног, део је трагичног бесмисла ка којем нас усмерава епоха без љубави, епоха која није опредељена за људе. Вредности се у труду и напору достижу и усвајају. То није узалудно. Не може се постати човек уз помоћ мобилних телефона и апликација. То јесте узалудно. Ако се определимо за љубав, све патње које ће нам људи донети драже су од дигиталних бенефита са екрана. Сами бирамо. Зато је узалудност потраге за људима са којима можемо доживети љубав смисленија него поуздање у којем се претварамо у роботе. Зато узалудност није узалудна.

 

Извор: Седма Сила

---