Тек рођене бебе остављене-БАЧЕНЕ- у сметљиште (као потрошене кухињске крпе )не дешава се први пут и одавно је тако , одбијање радника хитне помоћи да пруже помоћ  припадницима друге политичке оријетације, (као да је неко човек а они ветеринари ), проливање суза за настрадалима у трагедији у Новом Саду које за десет месеци нико није видео (као да су то сузе вештачке интелигенције) а које су  коштале 12,01 милијару динара  је   болест – обезвређивање живота.

Како се „лечити?“

Пише:Милорад Антонић

Чини ми се  да је ,кад саберемо и анализирамо сва дешавња и понашања код нас ,намa  неопходан  преглед код лекара а можда и неки лек. Толико накарадних ,заправо, болесних стања у управљању  квалитетом наших  живота указује на алармантно стање а да тога нисмо ни свесни,што је  тек  посебан проблем.

А ако нећемо на преглед, онда, држимо се народа. А народ каже да, кад су тешка времена,  треба погледати истини у очи, што би значило да  треба бити поштен и признати да смо, најблаже речено, неразумни, и да погрешно вреднујемо ствари и живот уопште, али и да смо криви!

За илустрацију хајде да видимо  само пар, рекло би,се, горућих проблема.

Да ли је нормално, нпр.то што  декан факултета у рану зору на посао улази  кроз прозор? Да ли је нормално да у земљама где траје рат  школе и факулети раде,(чак и под земљом), па и кад су нас својевременио  бомбардовали школе и факултети су радили а без свега тога уназад  десет месеци наше школе и факултети   нису радили?

Да ли је нормално да смо школску годину у којој се настава и оцењивање одвијало он лајн прогласили успешном?

Дали је нормално да здравствени радници одбију да болеснику пруже хитну помоћ зато што је другачије политичке оријентације?

Да ли је нормално да тако мисле и ту праксу спроводе будући академски грађани?

Да ли је нормално да је са факултета  „стигао глас“ да су критеријуми за полагање испита на факултетима смањени на минимум, па родитељи своју децу студенте наговарају да пријаве све заостале испите јер је то прилика да  „очисисте“заостале испите и године и заврше факултет,или да средњошколци „са лакоћом положе поријемни испит“ за упис на  факултетет или средњу школу.

Да ли је нормално да факултети тако побољшавају своју позицију за буџет?

У поремећеном вредновању ствари све је нормално.Али нисмо ваљда сви поремећени?!

Дакле,шта можемо да очекујемо од такве квалификације вредности?  Да ли се тако  вреднују (до)школовани и (не)обарзовани млади људи  данас да би сутра били пример вредних .

Биће , ипак,  да тамо где ништа није посејано ниче коров.

Кад сагледате такве критеријуме  вредновања схватите да данашњи млади људи више вреднују ствари него људе. Живот поготово. Они су једноставно убеђени да је право решење  за квалитетан живот  да  имају што мање брига и обавеза. Ето пре неколико дана двадестодишња жена у Земуну која је већ родила двоје деце, а пошто је своје треће дете бацила у сметљиште, за мене је она мајка у нестајању и не могу да је ословљавам називом који  поносно припада женама  које нас рађају и одгајају.  И не само дотична и не само  сада.

Пре пар година Милица са Косова  као беба остављена (бачена) је код контејнера. У Крагујевцу на тротоару испред зграде остављена је тек рођена беба. Слично је било са дечаком  у Чајетини. Спашен је. Добио је име Јован и одраста у Србији.

Мучно је размишљати о тој појави.Али ономад 2014.године када је у београдској општини Раковица  поред пута пронађена тек рођена беба,морао сам и да, у одбрану живота, напишем :

„Поштујем  патњу ове мајке! Осуђујем ову врсту отуђења. Подсећам! Није ни прва ни једина. Позивам оне који могу, а можда и морају, да дају „дијагнозу“зашто нам се ово дешава! Можда, кад  нам кажу, од чега болујемо можемо и да се излечимо. Плашим се какав ће нам крај бити  а не  када ће бити?! Јер никад није било тако. Наше су баке рађале по десеторо. Моја бака четрнаесторо. Све их је уздигла. Од уста се одвајало, да би деца имала. Али, рађале су, рађале,… Оставе мотику и лопату са стране и породе се! 

Биле су неписмене али знале су шта вреди. И да цене живот. Сурово, сурово сиротињско, али време препуно моралних вредности. Мужеве су им родитељи бирали, али биле су срећне. Што су  више деце  рађале, биле су више вољене.

Данас највећа радост завршава у трави поред пута, у контејнерима. . . ! Остављају их жене које  не хају  за узвишене вредности породице, света и природе-да буду мајке. Рађање им је постала ноћна мора, или рачуница.  Без обзира на то  што су рођене са инстиктом мајке-виделе су негде у некој тв серији  како се  рођењем детета решавају проблеми, и -поистоветиле се.

Да ли то грешим или лудим? Шта то може да надјача природни инстикт? Да ли је могуће да те персоне уздижу свој живот изнад живота свога детета? Каква то сила уздиже њихов изнад живота њиховог детета? ….Зар те данашње жене нису имале где, чак ни у риалити програмима  да сазнају  да бити срећан није  ветар у коси, груди на фронту ?!   И ја, као и ви, размишљам како да их оправдам, али јача од било ког разлога је порука  оваквих злочина:они су наша трагедија, а њена срећа је привид! Мисли да је срећна јер нема терет одгајања детета а ми, по систему свако чудо за три дана, све то заборављамо и тако јој потхрањујемо лажна осећања. Горе од тога је што не зна да ју је, док је одлазила, њена беба звала!

И још горе. Мисли да је срећна што се решила терета рођеног детета, а не зна колико је неодољива потреба да те беба пољуби -оне  у почетку не знају да љубе, само нас избалаве, али недостатак тога ужасно боли.

И горе од тога је то што су ово за нас само вести из новина

Шта је то, драге мајке са Вама?!

Да ли Ви не желите да Вас зову мајкама?

Да ли Вас то чини слободним и вредним?!

Никад!!! „(види више: https://sedmasila.rs/kolevka-im-kontejner-a-mi-komsije/)

И тада и сада  сам шокиран. Колико на виновнике овог зла толико и на околину. Људи око мене  гледајући друга посла кажу “ их, шта је ту  чудно“?!

                                    Љубав на сметљишту

Али  не могу да се отмен тегоби која ми се чини реалном  а она је да све ове године немамо решење за ове проблеме. Не могу дозволити а да  не упитам да ли постоји неко и нешто што би могло да поправи то стање?! Да мотивише те жене! Јер за проблем какав је и колики је није довољно то што медији овакве случајеве испрате реченицом „Њена прича расплакала је Србију“. Такве поруке само њој служе за оправдање саме себе пред собом.

Да ли је то нормално?

Није! Али, јаче од свега тога је живот! И нормално је да сви желимо живот,ценимо га и чувамо. Колико свој толико и других. Деце поготово. Међутим  у Србији  све личи на то да се на ову појаву не гледа као на значајан проблем. Мени тако бачено дете на сметљиште личи на   потрошену и бачениу  кухињску крпу. И сви осим те деце имају више користи. Новине имају тиражне рубрике, телевизије већу гледаност, домови за њихов смештај повећан буџет, породице које их евентуално усвоје задовољство да  некоме поделе своју љубав …само су та деца  из љубави која им припада отписана. Немају ни прилику да своју љубав  дају ономе коме она  биолошки припада.А љубав својих биолошких родитеља никад не доживе.

На сметљиштима све их је више.

Дакле то више није ништа необично и чудно.Чак није ни шокантна,већ је обична вест.  Уместо да такве догађаје осуђујемо, при том  мислим да није осуђивање таквих догађаја њихово „шетање“ кроз медије. Напротив  ефекат је супротан  јер смо због таквог третмана болних и  сурових догађаја постали резистентни на тај проблем. И једноставно злочини нам више нису злочини. Често  поводом  таквих случајева  можемо чути  утеху: „Ко зна какву је бригу имала…“ Можда није имала да га храни…?!“Али имала је да се обуче,чак има и шешир па ваљда мисли да  је то чини  посебно цењеном  у друштву.

Биће ипак  да егоизам кроји меру, а да  ми као друштво немамо адекватне одговоре.Шира реакција и осуда би значила више.

Нахрани сироту са своју срамоту

Искрено очекивао сам реакцију студената блокадера јер они су се представили као саучесници у болу породица настрадалих у новосадској несрећи . Да озбиљно размишљају да у друштву побољшају , прво свој положај , па онда да иду даље, указао је њихов захтев за увећањем од 20% за њихов буџет и  стандард .Све то имало је извесну дозу веровања у њихову одговорност и шире деловање. Њихова посвећеност тој трагедији у Новом Саду и назнака да желе чистије и савесније и одговорније друштво упућивала је на помисао да ће и сада дићи свој глас и против ових и оваквих појава. Толико уважавања њиховог проблема везаног за стандард и буџет од стране државе, па и јавности,м (подржани су и од стране разних професора и професија ) заслуживала је да покажу своју људску реакцију из које би требало да се препознају њихова искрена осећања према унесрећенима уопште јер тако би се видела њихова зрелост и одлучност да иду до краја.

Међутим они су се показали у правом светеул.Показало се да (чак мислим да и не знају за ову баченју децу на сметљишта) то нема везе са  сажаљавањем породица настрадалих већ да је то чисто  профитирање на туђој  несрећи. Илустрације ради толико, повећање пензионери, никад нису добили . Њихове сузе које десет месеци нико није видео коштале су државу  12,01 млијарду динара. И сада када тврдим да би  као народ морали да погледамо истини у очи, мислим да и ми и они морамо себи дати одговор  да ли смо ми уопште  спремни  да расуђујемо  као нормални људи ако су нам ово методе деловања . Јер све ово, а овде је поменуто само неколико  ненормалних  случајева, указује на порамећај у  свести нашег народа. Као што је поремећај, у свести студената блокадера то што тако жестоко верују (верујем да тај захтев нису они смислили) у повезаност новосадске несреће са њиховим буџетом и стандардом, потврдио да је све то провидно чак и за млађе и неискусније од њих. И без обзира колико је то недостатак мере,присуства  алавости и егоизма, ипак је и у таквом захтеву и таквом односу присутна велика доза суровости и зле намере јер испоставило се да обест и самовоља код тих младих људи да ли су студенти блокадери а будући академци или младе жене у фази одгајања и рађања деце и нема разлике и границе.

Може им се?!А нема ни кајања.Или је ,ипак, нешто труло у нашем  друштву?!

Дакле, студенти блокадери нису реаговали. Нису осудили растућу и проблематичну појаву једноставног и бездушног отписивња деце. Новосадска несрећа јесте страшна, али је страшно и учестало бацање деце на сметљиште.За њих не! Овакве несреће њих не погађају?! Поготово ову генерацију која  је саму  себе легетимисала као веома осећајну,пуну љубави и сажаљења, а у ставри је генерација са сумњивим моралом.

Остаје ,дакле проблем. Не само на овом примеру можемо слбодно закључити да је код нас баш то веома опасно стање свести произвољан и индиферентан однос према аномалијама и назадовању . Чудно је да баш студенти блокадери нису стали на страну живота а „жалили“ су  за настрадалима у Новом Саду. Или можда не знају да се за живот треба борити док је живот међу нама.

Изгледа  да све више личи на то да је употреба жртве у профитирању и лажне сузе  на туђој несрећи постало ново професионално занимање где су главни предмети усавршавање и легализација  рекета и употреба бола и жртве за уцену. И! Да ли је то нормално? Јесте! Све је то нормално у раду криминалних кланова. А у нашим случајевима нико  за то није одговарао .

Народ још увек поручује (као утеху) да је то оно:„Нахрани сироту за своју срамоту.“

И што је најцрње. Рекације на суровост не само код студената блокадера већ и шире су изостале!

Обезвређивање живота

Неспорно је, питања и проблема има  одовора нема. А стручњаци кажу да се болест зове обезвређивање живота. И упозоравају да је у нашем случају у њој  изразито присуство  аутошовинизма  и расизма код  младих и да су  млади људи у Србији  алергични на  историсјку и херосјку прошлост својих предака.

Где су акдемици, где су професори, где су школе и факултети, где су  да их посетимо  пре него одемо код психијатра?! Зашто се другачије не опходимо према злу , а не да  препричавамо кроз медије јер тако му  још више дајемо на значају?! Јесте ,корисно је да медији објаве, да се народ упозна. Али то није говор државе .То је говор медија! 

Да ли  уопште помињати  догађај ружан за свако описивање када су четворица дечака на Новом  Београду  својој вршњакињи  гасили  пикавце по њеном телу, цртали кукасте крстове и одсекли јој  косу .И није уопше битно да ли ће и  како бити кажњени. Важније од  тога шта то расте у  генерацијама које долазе?

Да се разумемо.

Поменути злочини истовремено имају и поруку за нас. Може нас захватити епидемија суровости . Шаљу нам је наши наследници а у њој нема вредновања животног принципа одрживости. Али има понуда и   правило да  није важан живот другог важан је живот појединца –као нпр.тих жена из којих је изникла  мржња и егоизам. Али и из  сдтудентских блокадера из којих  нам је, за десет месеци, нуђен  нови егоизам,мржња и  зла крв.  Зар да  препустимо да те вредности   одлучују о квалитету наших живота .И његовом трајању?!

Јединио што здрав разум налаже је да будемо свесни.Кад дође време бола  време  је  за лечење. Време превентиве далеко је сврсисходније и корисније.

                                                                   ***

И заборавите на психологију лакомислених  да је Маја Миладиновић жена која је пронашла бачену  бебу у Земуну туда случајно прошла. Не она је ту „послата “од Оног ко још увек зна да је живот изнад свега.

Енергије живота има неупоредиво више ,већа и јача је од случајности. Размислите. Можда је, пре Маје Миладиновић   поред бачене бебе прошао још неко,али њему су „потзиви“ бебе  за живот били уобичајена ствар. А  Маја Миладиновић је особа која има фреквенцију за победу, потребу поштовања  живота других,(живот без других није живот то је осуда) , храни мачиће, кучиће,птице…све што је живо  и њен сигнал да спасе живот наводио ју је у право време на право место.И то  је награда за њу. Верујем да она то тако и доживљава.  То побеђује. Али није нормално и бевредно је да од нас много шта од наведеног зависи ,а  ми чинимо недовољно.

 

Извор: Седма Сила

---