Пише свештеник Миладин Митровић

Да је Запад је покренуо тоталну хибридну офанзиву против српскога народа посвједочила је недавна, срамна предства на засједању Генералне скупштине УН када се тема «Сребренице» покушала поново исполитизовати с циљем међународне дискредитације српскога народа. Иако је подмукли план западних политичких елита доживјео потпуни фиаско и није постигао жељени резултат, ипак нам је дефинитивно открио чињеницу да је савремени атак на српски народ по својој природи постао апсолутно непомирљив и дефинитивно се води у свим сферама живота – политичкој, духовној, идеолошкој, информационој, економској. Идеолошка основа овог рата је агресивна идеологија неолиберализма, секуларизма и србофобије. Крајњи циљеви западне агресије су потпуно слабљење Србије - наношење стратешког пораза, уништавање њеног територијалног интегритета «Косова и Републике Српске», као и укидање српског идентитета, што у догледно време значи уништење српског народа и српског свијета.

Са друге стране, свјетски поредак се мјења убрзаним темпом. Исцрпљени униполарни свијет на челу са Америком замењује се новим мултиполарним свијетом. Погађајући читаво човјечанство, овај епохални процес прате неизбјежне економске кризе, друштвени преврати и ратови. Упоредо са стварањем најозбиљнијих изазова и претњи, процеси глобалне трансформације који се данас одвијају у свијету, отварају српском народу јединствене могућности за повратак на пут самосталног развоја, као и за колосалан искорак у свим сферама живота – у демографији, економији, науци, технологији, култури.

Да би одбили навалу и побједили у идеолошкој конфронтацији са Западом, као и да би заузели своје достојно мјесто у новом мултиполарном свијету, српском народу је прије свега потребно искрено јединство и максимална консолидација друштва, заснована на идеји народне саборности.

Идеја саборности треба да се заснива на схватању да се српски свијет разликује од других цивилизација самобитном многовјековном историјом, чија је култура и национални карактер народа обликован прије свега Православном вјером, која служење Богу и отаџбини ставља као свој главни приоритет. Стога са поносом треба истаћи чињеницу да је Српски народ  носилац посебне духовне и историјске мисије и има свој слободарски развојни пут, другачији од развојних путева западних цивилизација које су утемељене на принципима колонијалних освајања, пљачке и разарања.

У контексту савременог налета западног ултралиберализма и трансхуманизма на традиционални идентитет и вриједносне оријентације савременог човјека, српски народа мора да преузме мисију чувара традиционалних института (породице, религије, морала, класичне културе), постајући светионик наде и ковчег спасења и за земље нашега региона, чији народи, нама слични по духу и менталности, постају жртве западне пропагнде и таоци марионетских политичких елита. Стога је идеја саборности српскога свијета у својој суштини апсолутно мирољубивога карактера, утемељана на принципима узајамног поштовања према другим нацијама и религиозној припадности.

Колективни Запад може нанијети српском народу стратешки пораз само тако што ће га уништити изнутра, цјепањем нашег друштва и стављањем акцента на унутрашња превирања и подјеле. Према томе, јединство српскога народа треба да постане главна национална идеја и циљ стратегије националнога опстанка. То је недостижно без уједињења читавог српског друштва и максималне мобилизације његових снага. Идеја саборности треба  да одреди главни садржај српскога свијета у његовој будућности, који треба да буде присутан у свим сферама јавног и политичког живота нашега народа.

Да би се шравилно одредио овај пут, српски народ мора имати јасно исдефинисан  национални поглед, који ће бити формулисан не на основу политичког прагматизма и авантуризма, већ на принципима православне вјере, друштвене и философске мисли, засноване на традиционалним преношеним са генерације на генерацију националних духовних и моралних идеала.

Борба против деструктивних идеологија, које нас дијеле и намећу нам се с поља,  уз истовремено усађивање традиционалног система вриједности треба да утиче на све аспекте српског народа, а прије свега на националну политику, науку, образовање, васпитање, омладинску политику, културу, умјетност, медије.

Мора бити укорјењена чињеница да се живи организам српског друштва не састоји од појединаца (како се то постулира у либерализму), већ да је жива ћелија и једини залог опстанка једнога народа прије свега породица. Саборност српскога народа темељи се  управо у снажној и стабилној породици. Породица је јединствен организам, чији чланови живе и граде своје односе на основу закона искренога поштовања и узајамне љубави. Управо се у породици,  формира и учвршћује исправан однос према ближњима, а самим тим и према народу, према отаџбини у цјелини. Живи континуитет генерација, почевши од породице, налази своје продужење у континуираном поштовању према прецима и држави искључиво у осећању укључености у историју.

Породица је најстабилнија и најконзервативнија институција друштва, одговорна за преношење са генерације на генерацију основних идеја цивилизацијског погледа на свијет, а затим и националне идеје, као и традиционалних духовних и моралних вриједности. Слабљење и уништење породице ствара непосредну опасност за постојање свих других традиционалних института, као и облика колективног људског идентитета – биолошког пола, брака као заједнице мушкарца и жене, вјероисповести и слободе вјероисповести, нације, државе, традиционалне културе. Зато и не чуди што  су данас главна мета западног глобализма традиционална породица и породичне вриједности.

Снажна и велика породица, њена заштита и обезбеђење благостања, повећање наталитета и борба против абортуса треба да буду стављени у центар српске идеје. Заштита српске породице, њених права и интереса треба да постане главни приоритет цјелокупне државне политике. Породица и обезбеђивање њеног благостања морају бити препознати као главни национални развојни циљ, као и стратешки национални приоритет српске националне политике у компликованим временима која нам долазе. 

---