Хашки, европски, уставни (БиХ) судови, ОХР су у рукама оних који не желе добро

04.09.2023. год.

Права и слободе предвиђени у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода (Европски суд за људска права) немају приоритет над међународним уговором који је дефинисао политичко-правни систем и међусобне односе три конститутивна народа унутар БиХ, поготово уколико га та права и слободе суштински руше. И то је тако без обзира што Устав БиХ наводи да се та „права и слободе“ директно примјењују у БиХ. Тако је могуће уколико та „права и слободе“ не задиру и руше међународни мировни уговор.

Тим међународним мировним уговором (тзв. Дејтонски споразум), иза којег стоји Савјет безбиједности УН, као највиши и најважнији орган у међунарадној политичко-правној заједници, постигнут је мир између зараћених страна у бившој СР БиХ (једна од шест република СФРЈ). Зараћене стране су биле: муслиманска (бошњачка), српска и хрватска, а од 1994. године може се говорити и о сукобу Муслиманско-Хрватске Федерације (настала 1994.)  и Републике Српске (настала 9. јануара 1992.). Тај мир није дошао сам од себе већ је произашао кроз компликован процес и на крају утемељен у међународном мировном уговору (Дејтонском споразуму). Тим споразумом Муслиманско-Хрватска Федерација и Република Српска пренијели су дио својих права и обавеза на заједничке институције новонастале Дејтонске БиХ (она нема правни континуитет са СР БиХ), а суверенитет, као највише право одлучивања задржан је у ентитетима. То се најједноставније и најбоље може видјети у процесу одлучивања у Предсједништву Дејтонске БиХ, чије се одлуке могу поништити у парламентима ентитета. Сваки члан Предсједништва БиХ има право да сваку одлуку, за коју сматра да је витално штетна за његов народ, прослиједи парламенту ентитета из којег долази на коначно одлучивање. Уколико двотрећинским гласањем парламент ентитета не прихвати такву одлуку она се аутоматски сматра неусвојеном и у Предсједништву БиХ и о њој се у њему више не расправља. Слична је ситуација и у другим заједничким институцијама БиХ у којима не може доћи до прегласавања конститутивних народа, јер постоје одређени „механизми“ који то спрјечавају. Од тога је изузет  једино Уставни суд БиХ у којем се одлуке доносе простом већином и то уз гласање тројице страних судија који у томе пресудно утичу. У том суду присутна су и још по двојица судија представника конститутивних народа (бошњачког, српског и хрватског). Анексом IV Дејтонског споразума Дејтонска БиХ дефинисана је као државна заједница (постоје заједничке институције а не централни органи, начин формирања тих заједничких институција и одлучивање у њима такође говори о Дејтонској БиХ као државној заједници) а Муслиманско-Хрватска Федерација као политички ентитет Муслимана - Бошњака и Хрвата док је Република Српска дефинисана као политички ентитет српског народа. Подразумијева се да у оба ентитета мањине имају сва права по највишим свјетским стандардима. Равноправност сва три конститутивна  народа тим анексом није обезбијеђена у ентитетима већ у заједничким институцијама. Наводим само  примјер – у Предсједништву БиХ бира се по један члан: Бошњак, Србин и Хрват.

Због чињенице да је Дејтонски споразум донесен уз сагласност Савјета безбиједности УН-а и зараћених страна, као и да је њиме постигнут мир под одређеним условима, те да је Дејтонска БиХ и даље суштински међународни протекторат (постоји ОХР), ниједан међународни орган (сем Савјета безбијдности УН и уз договор некадашњих зараћених страна), судске инстанце, па таман се оне звале и Европски суд за људска права, немају право да својим одлукама суштински мијењају наведни међународни мировни уговор, тим прије ако та промјена може угрозити мир. Требало би да је злочин против мира најтежи ратни злочин, а некад је он имао такву правну квалификацију. Друга је ствар, што они, у чијим рукама су наведене институције, исте злоупотребљавају и преко њих остварују своје интересе. Нажалост, њихови интереси јесу да уносе мржњу и свађу па и да изазивају сукобе не само између Бошњака и Срба (посредно између Турске и Русије; Ислама и Православља),  те да између њих никад не дође до историјског договора који би им обезбиједио општи бољитак. У смислу непостизања историјског договора Бошњака и Срба служе и пресуде Хашког трибунала, а посебно покушај да се наметне став да је у Сребреници почињен ратни злочин геноцида. Та политика наметања, посебно ће доћи до изражаја наредне године, када ће услиједити нови талас притиска који би приморао све државе да признају да се у Сребреници десио геноцид те да га осуде. У томе би се манифестовала, не  правда већ сила, како би дисциплиновала оне који су склони дисциплиновању. Тако ће „Сребреница“ бити вододелница између слободних и неслободних држава и народа.

Дакле, било би важно да српски правници не прихвате ни као могућност да било које правне инстанце, па таман то био и Европски суд за људска права, имају легалитет и легитимитет да доносе одлуке којима би се суштински мијењао међународни мировни уговор, а без сагласности Савјета безбиједности УН-а и некадашњих зараћених страна. (Без обзира што су одређене снаге у свијету Дејтонски споразум као и многе друге, Лисабонски, Мински споразуми... доживљавали као привремене како би купили вријеме и на тај начин остварили боље позиције и своје интересе).

Сви покушаји даљњег развлашћивања Републике Српске и отимања њене имовине и територија (шуме, воде, пољопривредна земљишта), а уједно и врћање пренесених овлашћења (на овај или онај начин) са заједничких институција, рјешавају се чињеницом да је Дејтонска БиХ државна заједница (која нема територију,  територију имају ентитети у односу 51:49 процената територије БиХ) и непризнавањем Одлуке Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа и у Бошњачко-Хрватској Федерацији и у Републици Српској (Дејтонским споразумом равноправност тих народа обезбијеђена је у заједничким институцијама). Уколико не буде разумијевања за примјену тешко постигнутог међународног мировног споразума („Дејтонски споразум“) од било кога па и од САД, Енглеске, ЕУ,  онда српски народ у Републици Српској и његови политичари имају легитимно право да покрену процесе раздруживања са Бошњачко-Хрватском Федерацијом.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш


Помоћни мени

Пратите нас на Facebook страници

Гостовање чланова СНП - Избор је наш на РТВ БН

Девети јануар 2017

Дане Чанковић у емисији Буквално

Митинг - Истином о Радовану бранимо Српску

Снимци суђења Радовану Караџићу у Хагу

Да ли сте за издвајање РС из наметнуте БиХ

НЕ
ДА

Наши партнери

Говоримо Србски
ТОРС
bastionik.org
jadovno.com