Код неправедних глобалиста, специфичности, циљеви и начин доласка до њих , се никад не мењају. Они, глобалисти, су постојали и постојаће кроз историју човечанства. Некад веома моћни, а некад мање. Али никад неће моћи да остваре свој крајњи циљ - да поробе човечанство (униште човека по Божијој благодати и створе њиховог налик човека) и загосподаре свим светским богатствима.

До таквог циљ служиће се лажима, преварам, илузијом и силом. 

Суверенисти имају храброст и снагу да пруже отпор неправедним глобалистима, и одбране своје вредности и смисао живота. Често не знајући одакле им та жељаа и снага долази...и те две стране понашају се као уље и вода. Кад се "промешају", прожимају се, улазећи једна у другу прелазећи мердијане и паралеле.

У преломним временима, деле се и заузимају ратне позиције. Али, није ми намера нити сам квалификован да даље и дубље уђем и у духовну и метафизичку сферу и њиховог извора "напајања" и узрока сукоба.

Зато настављам конкретније:

Одавно смо сведоци преломног времена, у којем су неправедни глобалисти  започели дуг процес разбијања  свих врста суверенитета и идентитета (држава, народа, религија...породица) како би се све свело на контролисаног појединца са дигиталним идентитетом који ће пристати на, до сада, невиђену светску диктатуру.

Суверенисти одговарају на такав процес тако што прихватају планирани и произведени сукоб. Суштина тог сукоба садржана је у намери да неправедни глобалисти гурну у рат вештачке државе и народе против суверених, основних народа, који имају историјску улогу произашлу из генетске  структуре и који су кроз дугу историју мењали своје име, али не , суштински и своју историјску улогу. И то нема везе са расном теоријом.

Вештачке државе и народи 

настале су лукавим активностима неправедних глобалиста на начин да су "откиданим" деловима основних народа стварали вештачке идентитете..

Неправедни глобалисти, дакле, хоће да униште све државе, народе и религије, а суверенисти да се то деси са вештачким народима и државама. У том дугом процесу изгубиће своју историјску улогу и политичке странке, јер ће то желети и једни и други због свог настојања да организују нови начин уређења човечанства, али то је друга тема.

 ГДЕ ЈЕ ТУ МИЛОРАД ДОДИК ?

Он је, изгледа, препознао те процесе и проценио ко ће бити победник, односно којој страни да се приволи. И није то ишло одједном - "чудни су путеви Господњи"

За Додика, у политичком смислу, можда је преломна година била 2006., када је у јуну месецу, први пут употребио "чаробну" реч , РЕФЕРЕНДУМ (на којем би се грађани Српске изјаснили да ли су за њено издвајање из наметнуте БиХ). То му је омогућило да и у данашње време добије највеће поверење народа. Ако неко упита - па где је тај РЕФЕРЕНДЗМ ?! Одговор је - политика, а посебно остваривање великих циљева тражи време. Зато настављам:

У времену када је Додик почео причати о референдуму, а пре тога је имао успешну сарадњу са Западом и Мадлен Олбрајтовом (тадашшњи Запад је био под потпуном контролом неправедних глобалиста и можда је зато он  све то тако требао да чини), потписник ових редова пише и изјављује: Додик ће ући у историју као велеиздајник или као један од најзначајнији Срба у последњих сто година историје српског народа.

Груба анализа Додиковог деловања у односу на глобалне процесе:

Први је Додик који је заиста рано препознао куда иде свијет и постепено прилагодио политику великом геополитичком преокрету.

Други је Додик који није имао никакав велики дугорочни план, него је, као веома способан политички прагматичар, више година референдум користио као политичко средство за добијање власти, а онда је осјетио промјену расположења српског народа, схватио политичку снагу питања референдума, затим јачање Русије и суверенистичких струја, и прилагођавао се околностима.

А трећи је Додик који је почео као једно, а историјске околности су га постепено претвориле у нешто друго.

Да ли се, двадесет година касније, већ може видјети којим је од та два пута кренуо? Пут велеиздајника или путем једне од најважнијих српских историјских личности... И још важније: да ли је тај пут завршен?

Оба пута нису завршена . Додик није постао велеиздајник, али још није ни  Побиједио за историјске размере. 

Побједа би морала имати мјерљив исход: очувану или ојачану Републику Српску, враћене надлежности, већу стварну самосталност или неки нови уставни/државни положај. Без тога постоји политичко трајање и отпор, али не и нужно историјска побједа.

Када сам давно изговарао ту реченицу: ... један од најважнијих Срба у историји...том приликом имао сам у виду градацију: ОДБРАНА   СРПСКЕ и РЕШЕЊЕ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПИТАЊА.

И зато:

Можда Додикова највећа могућност тек долази.

Она се огледа у његовом пресудном учешћу у остваривању минималног или максималног опсега решавања српског националног питања на Балкану. Или негде између те две крајности. Који степен решавања националног питања ће бити остварен - зависи од визије Милрада Додика и других српских политичара да препознају преломне геополитичке процесе, који ће им ићи "на руку", као и јединства и жеље српског народа да оствари свој легитимни и историјски циљ.

Минимални опсег подразумева  враћање на позицију у којој је Репубиа Српска политички ентитет српског народа, а Бошњачко-Хрватска федерација политички ентитет Бошњака и Хрвата. Враћање на чињеницу да је Дејтонска БиХ настала међународним мировним уговором као државна заједница са ентитетима који су задржали суверенитет, као највише право одлучивања. Није Дејтонска БиХ створила ентитете, већ је Бошњачко-Хрватска Федерација и Република Српска створили Дејтонску БиХ.

До остваривање максималног опсега решења српског питања може се ићи степеновањем - али преко јасних и гласних ставова, пре свега Милорада Додика:

Српски народ није починио најтежи злочин, злочин против мира. Није разбио Југославију и није изазвао рат. Самим тим не може бити крив за то. Њему је рат наметнут. Српски народ, његови политичари и официри нису извршили геноцид ни над којим народом - заправо, у двадесетом веку се над српским народом, у континуитету вршио геноцид. Тако да Срба више скоро да нема у Лици, Далмацији, западној и источној Славонији, Муслимаснко - Хрватској Федерацији, на Косову и Метохији. А управо пристрасни и политички Хашки трибунал својим пресудама хоће да "верификује" лаж да су Срби криви за све, како би их ставили под контролу. Од историјске је важности да парламенти, прво Републике Српске, а онда и Србије, донесу Декларацију о непризнавању хашких пресуда.

Да би изнио максималистички опсег, морамо се запитати, шта је решење српског националног питања ? 

То би било под 1. Одбрана народног идентитета ( језика, писма, вероисповести, традиције) и културе.

На српској земљи (оптималној територији) успоставити ефективну власт и створити државу коју ће српски народ вољети, а она бити гарант одбране интереса српског народа и сваког појединца у њој. 

Такво решење не значи нужно рушење свега постојећег и цртања нових "тврдих" граница. Можда нови светски поредак омогући нешто боље, али сложеније. Задовољити право народа на снажно национално повезивање, али и потребу да различити народи наставе живјети једни поред других, без новог рата и присиле.

Могућа је нова архитектура Балкана: више политичких субјеката различитог степена повезаности, али са заједничким тржиштем, слободом кретања и одређеним заједничким функцијама. Унутар тога би српски национални простор био снажније интегрисан.

У средишту је Србија–Република Српска, са највишим степеном институционалног повезивања.

Затим би постојао шири конфедерални или унијски оквир у којем би Федерација БиХ имала лабавију везу са тим системом. Простор Рашке области  (Санџака) могао би се  посматрати као могућа веза са сродним простором у Црној Гори, не нужно кроз брисање постојећих идентитета, него кроз регионално повезивање. Ту би се повезале Северна Македонија и друге земље. А све би повезивали заједничко тржиште, проток људи, робе и капитала и спољна економска повезаност... Био би то балкански договор за стварање Балканске уније. 

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---