Моје казивање неће бити обична критика новца или материјалног богатства. Проблем настаје онда када материјално постане једино мерило човека, његовог успеха, среће и вредности.

Тада се дешава преокрет система вредности:

човек више нема вредност зато што је човек — него зато што има нешто материхално;

добро више није добро само по себи — него ако доноси корист;

истина више није вредна зато што је истина — него ако је исплатива;

част, жртва, верност, породица, вера, слобода и достојанство постају „трошак“.

Искључиви материјализам није само начин живота — он постепено постаје негација свега што се не може измерити новцем. Постаје негација Бога, човека, зашто не рећи и негација и светосавља. ЗАТО ЈЕ НАМЕТАЊЕ ИСКЉУЧИВОГ МАТЕРИЈАЛИЗМА, ВЕЛЕИЗДАЈА СР Б СТВА.

А управо оно најважније у човеку често не може да се купи, измери или обрачуна. Зато истински српски вођа, нови Растко, може бити онај који се одрекне материјалног власништва.

Ако човеку непрестано говоримо да вреди онолико колико поседује, онда му, готово неприметно, одузимамо унутрашњу меру сопствене вредности.

И онда долази до страшне последице:

човек који има много материјалног може бити сиромашан у духу, а човек који материјално има мало може бити богат оним што је највредније.

Материјално треба да служи човеку.

Не сме човек да постане слуга материјалном.

Шта се дешава са друштвом када се изгуби заједнички систем вредности? Ако нема истине, части, одговорности, милосрђа, породице, верности, жртве и духовности као вредности саме по себи, онда друштво може споља постајати богатије, а изнутра све сиромашније.

Питање је шта остаје од човека када материјално постане изнад моралног, духовног и људског?

После човека без смисла, човека без моралне обавезе и човека без духовности, појављује се човек без сопствене природне одређености.

А онда питање:

Шта остаје?

Остаје биолошки материјал који се може обликовати.

Јер ако је човек само материја, онда је логично да се њиме може управљати као материјом.

Може се мерити.

Може се програмирати.

Може се модификовати.

Може му се доделити идентитет, па и дигитални.

Може му се променити понашање.

Може бити производ, а онда и питање ко га је произвео?

А када се изгуби и свест о томе да човек има нешто што му је дато од Бога, а не само оно што му је задато или изабрано, онда се отвара простор за човека који све мање открива ко је, а све више прихвата да му неко други каже шта треба да буде.

Није најстрашнија могућност да машина постане налик човеку.

Најстрашнија је могућност да човек прихвати да је и сам само машина. Процес разградње човека, који се може приметити, изроди фундаментално питање цивилизације: 

Да ли смо, у жељи да човека ослободимо свега што га ограничава, дошли до тога да га ослобађамо и од саме његове природе?

А ако човек више није везан ни за истину, ни за добро, ни за смисао, ни за сопствену телесну датост — онда морамо поставити последње питање:

Да ли га још увек ослобађамо — или га, корак по корак, преобликујемо у нешто друго?

По образовању сам рударски инжењер, зато овај текст не излажем као академски, филозофски или теолошки рад. Излажем га као покушај човека техничке струке, који верује да је у људском животу све како треба у зависности од односа добра и зла, без обзира што тако не изгледа. 

"Како сијеш тако ћеш пожњети". 

Да се све лоше може преокренути на добро, ако верујемо. Зато крећем са чудном "причом":

Читав људски живот је највеће такмичење. Пали ангео (Луцифер) је изазвао Бога Оца и Сведржитеља свега видљивог и невидљивог. Уништиће човека, створење Божије и кроз процес уништења човека по Божијој благодати, преко палог човека, произвешће његовог налик човека. Непрекидни ток тог процеса почео је првим, прародитељским грехом, а завршиће се свршетком света. Тим прародитељским грехом човек се одвојио од непосредног духовног односа са Богом и кренуо путем на којем је, корак по корак, покушавао да пронађе смисао, слободу и своје место у свету, несвсестан да га за све то време ђаво обмањује и води - а суштински је напустио истински смисао, Истину и Бога Живога.

На том путу човек наилази на обмане, илузију, лажи које долазе од највећег имитатора живота, од лукавог. Човек се суочава са  искушењима, са ђеволским страстима, чини грех, страда, пада...али и има дар да препозна свог Творца од којег је добио и дар достојанства. Зато огреховљени човек пита: 

А ГДЕ ЈЕ СМИСАО?

Ако је све само материја, онда се поставља једно незгодно питање:

Зашто живот?

Не — како живети.

Не — како живети дуже.

Не — како живети удобније.

Него:

ЗАШТО ЖИВЕТИ?

И:

ШТА ЈЕ СМИСАО ЖИВОТА?

На та питања искључиви материјализам нема истински одговор:

Јер ако нема ничега изнад материјалног, онда је тешко објаснити зашто би човек требало да буде добар када му зло доноси корист.

Зашто би жртвовао себе за другога?

Зашто би остао веран, када би му неверство донело корист?

Зашто би говорио истину, ако га лаж води ка успеху?

Зашто би опростио?

Зашто би умро за другога?

Зашто би живот другог човека био вредан као његов сопствени?

У свету у којем је интерес највиша вредност, одговори на ова питања постају све тежи.

И зато се човеку нуде — пароле.

ПАРОЛЕ КОЈЕ АНЕСТЕЗИРАЈУ САВЕСТ

„Човек је човеку вук.“

„Циљ оправдава средство.“

„Нема вечних пријатеља, само су вечни интереси.“

Наизглед, то су само животне изреке.

Али ако их прихватимо као темељ живота, шта оне говоре човеку?

Да другом човеку не треба веровати.

Да је интерес важнији од односа.

Да је добар само онај који је користан.

Да је победа важнија од начина на који се до ње дошло.

Да је морал препрека.

Да је милосрђе слабост.

Да је жртва глупост.

Тако се савест не уништава једним ударцем.

Она се анестезира, корак по корак.

Човек прво учини нешто што је некада сматрао недопустивим.

Затим каже:

„Није то тако страшно.“

После:

„Сви то раде.“

А на крају:

„Тако живот функционише.“

И тако се граница између добра и зла помера.

Све док човек више није сигуран да ли та граница уопште постоји.

А најопаснија је парола  "ЧОВЕКУ ЈЕ НАЈТЕЖЕ ПОБЕДИТИ САМОГ СЕБЕ", и подстицај да то уради. А зашто би побеђивао себе - икону Божију?! Човек, као Божије створење, у својој суштини је добар. Зло у човека је ушло споља, од Прародитељског греха, од када задобија и палу природу, до личног греха.То не значи да је човек трајно изгубио своју суштину и Божију балгодат. То значи да је човек обманут и преварен лукавим, постао огреховљен. Зато човек треба да победи страсти и помисли које му долазе од лукавог . И тада неће чинити грех. 

Својим слободним избором у чињењу греха, заборавио је ко је и од Кога је. Човек је као злато. А огреховљени човек је као руда - злато са јаловином. Одвајање злата од јаловине, односно, враћање човековој истинској природи иде кроз покајање, труд и љубав према Богу.

Човек има слободу избора.

Може да воли.

Може да се покаје.

Може да устане.

Зато ова "прича" не говори о коначном поразу човековом.

Нада и спасење постоји упркос прародитељском греху.

Упркос свим вековима пада.

Упркос свим искушењима.

Упркос свему што човек може да створи против самога себе.

Јер човек није створен да заувек остане у паду.

Човек побеђује. Не зато што никада не пада. Него зато што, као створење Божије, може да устане. А Бог, који у једном тренутку, види прошлост, садашњост и будућност, видио је и коначни избор човеков. Још у тренутку његовог стварања.

И зато Не бојмо се - Христос Васкресе и радост донесе. Човек Божије благодати Побеђује и самог ђавола.

Свршетак света можда ће дочекати и луциферов налик човек, али ће га сигурно дочекати човек Божије благодати спреман за Царство небеско, који се враћа Оцу својему.

Рад Данета Чанковића " Искључиви материјализам - негација вредности" са којим учествује на Округлом столу под (радним) називом "Обнова вредносног оквира српског народа - Вредности немају границе" који се одржава 12. и 13. 9. о.г. у Источном Сарајеву у градској општини Источна Илиџа, у Галерији „Жарко Видовић“

 

---