Пре говора о задатој теми, изнећу краћи увод.

Неки људи су већ свесни процеса и догађаја који ће дефинисати човечанство у наредних стотину година. Једна моћна снага ради на томе  да ти процеси доведу до подчињавања човечанства, стварајући једну тзв. Светску владу, једну светску војску, једно , да кажем , светско судство, један светски финансијски и валутни систем, једну "конгломерат" религију. Била би то једна врста неправедне глобализације у којој би био поништен сваки вид суверенитета и идентитета народа и држава. Све би се свело на контролисаног појединца са дигиталним идентитетом. Једна од највећих препрека остваривања таквог циља неправедних глобалиста, јесте Православље. И зато је таква моја тема:

Екуменизам, или, другим ријечима, екуменски покрет, је негативна појава која у последње вријеме, активно напредује унутар хришћанства, а има за циљ да доведе до апсолутног уједињења различитих религија и вјерских конфесија. „Претеча“ екуменизма је глобализација, паралелна струја која активно напредује на политичкој арени и настоји да кроз уједињења народа обесмисли сваку националну и идентитетску самобитност. Друштвено политичке процесе који порађају глобализацију, спроводе политички лидери, политичке странке и представници крупног међународног капитала. А онај дио који се односи на Цркву, тј. екуменизам, спроводе одређени црквени лидери, као марионете и послушници глобалних центара моћи. Сви ови напори дијеле један мотив и један циљ: стварање новог идентитета на земљи, названог „нова класа“, а ради постизања апсолутне контроле и управљања над народима и нацијама. То се првенствено постиже међународним интервенционизмом колектоивног Запада, и усмерено је на нестанак и етничких и вјерских разлика. Другим речима речено, сви људи морају постати један „збир“, сврстан у једну безличну и неодређену масу.

И екуменизам и глобализација по својој идеологији, унутрашњем садржају и карактеру активности су скоро па идентични. Међутим за разлику од глобализације, која агресивним методама задире у све поре друптвено-содијалног живота људи и држава, екуменизам носи чисто религиозни карактер и настоји да избрише све границе које раздвајају различите хришћанске деноминације. Опште позната чињеница је да се хрипћански свијет дијели на три основне гране: православље, римокатолицизам и протестантизам. Разлике међу њима и нама су једноставно огромне! Оне су прије свега догматске и канонске, али и обредне и обичајне и вјековима су постале апсолутно непремостиве.

Један од главних савремених иницијатора екуменскога правца је свакако цариградски патријарх Вертоломеј.  Од самог почетка своје црквене каријере патријарх Вартоломеј је био отворени поборник екуменског дијалога са католицима – стога и идеја о јединству са римокатолицима није нимало изненађујућа. Видљив импулс у екуменском дијалогу са католицима догодио се 2005. године, када је на личну иницијативу Вартоломеја био обновљен рад мјешовите комисије за православно-католички дијалог. Цариградски патријарх је настојао да у лицима својих представника у овој комисији приближи идеолошке и политичке позиције Цариграда и Рима, при чему одбацујући догматске разлике као апсолутно небитне. Од тог тренутка напори Цариграда за зближавањем и уједињењем са римским престолом само су добили на интензитету јер се комисија све више претварала у приватни инструмент у рукама патријарха Вартоломеја, који је настојао да кроз зближавање са Ватиканом аналогно уздигне и свој положај првенства у православљу.

Недавна посјета папе Лава XIV Турској, која се поклопила са 1700. годишњицом Првог васељенског сабора, изазвала је широку дискусију у теолошким и политичким круговима. Иако је путовање представљено као порука мира и историјског јединства, оно је покренуло озбиљна питања о његовим правим циљевима и последицама по Православље. Током сусрета у Турској, поглавар Католичке цркве и цариградски патријарх изразили су подршку међувјерском дијалогу и потписали заједничку декларацију у којој изражавају жељу да обнове „пуно заједништво“ између својих цркава. Посебно су навели да ће наставити да раде на утврђивању заједничког датума за прослављање Васкрса за католике и православце. У заједничкој декларацији се такође наводи: „Циљ хришћанског јединства је давање виталног доприноса успостављању мира и јединства међу свим народима.“

Вартоломеј схвата да су помесне православне цркве у Чешкој, Словачкој, Пољској, Бугарској и другим земљама ЕУ под великим притиском Европске уније, за коју је уништавање православног утицаја значајан елемент политичке одрживости. У том смислу, Константинопољски патријарх се нада да ће добити одобрење за своје поступке не само од стране Брисела, већ и од Вашингтона. Пројекат Вартоломеја о признавању већине помесних цркава религиозне секте такозване Православне Цркве Украјине није успео. Да би повратио поверење својих западних господара, Вартоломеј ће сада "радити" за интересе Ватикана.

Својом континуираном отвореношћу према римском папи, међусобним загрљајима и неприхватљивим иницијативама које се повремено јављају, Вартоломеј кроз савремени екуменски концепт јавно скрнави чистоту наше Православне вјере! Екуменски покрет који предводи Вартоломеј доводи до увођења теолошког релативизма међу православнима, до покатоличења и трансформације православног учења у протестантизам. Лажно јединство које се на овај начин промовише није јединство у истини, које би сачувало Цркву Христову, са једном вјером и једним Крштењем, како то поучава свети апостол Павле у посланици Ефесцима, већ „јединство у различитости“ – мјешавина разноврсних вјеровања, обреда и култова, која тежи да докаже да Христос, није Једна Глава једног хармоничног Тијела, где мноштво вјерника има једно срце и једну душу (Дела апостолска 4,32), већ Бог „нереда и не мира“ (1. Кор. 14,33). То је лажно, површно јединство „на дјелу“, а не јединство у вјери. Обмана представља главну линију вартоломејевог екуменског покрета, који последњих деценија није расправљао о постојећим разликама како би их касније решио и исцјелио, већ је, напротив, тражио тачке додира и слагања.

Користећи реторику "цивилизацијских вредности", Вартоломеј лукаво позива помесне православне цркве да забораве на вековне контрадикције са католицима и ради "мира и сагласности" траже могућности за заједничку активност са Ватиканом. Замка у коју могу ући помесне цркве може им угрозити потпуни губитак ауторитета, пре свега међу обичним верницима.

Својим поступцима Вартоломеј је доказао своју оданост Бриселу и Вашингтону, а такође је показао да за њега не постоје морална ограничења која би задовољила личне амбиције. О моралном лику Вартоломеја и моралној деградацији Фанара говори барем чињеница да је његов постављеник Елпидофор 2022 године у Грчкој свесно одржао обред крштења деце коју је усвојио хомосексуални пар. А недавно је Вартоломеј унапредио на пост екзарха Константинопољског патријархата у Литванији епископа Тамисског Панарета (Псаравтиса), који је отворени хомосексуалац.

Не може се сумњати да уништавање канонског православног поретка у Европи и јачање моћи Католичке цркве није препрека за Вартоломеја.

Стога је потребо данас посебно говорити и скретати пажњу на проблем екуменизма као савременог издајничког покрета, који представља велику опасност за очување чистоте Православног учења и јединство Православне Цркве у цјелини. 

Православне помјесне Цркве морају да осујете и зауставе Вартоломејев екуменски авантуризам саборним очувањем канонскога поретка, јер се истинско јединство гради само на истини, а не на властитим амбицијама и самовољи.

Желим да охрабрим учеснике конференције да упуте обраћање свим поглаварима европских помесних Православних цркава са упозорењем о потреби очувања канонског јединства, осуде екуменских поступака Вартоломеја и изјаве о очувању идентитета и одбијању приближавања Ватикану.

Текст говора председника Покрета на  МЕЂУНАРОДОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ "ЕКУМЕНИЗАМ ИЗМЕЂУ ДИЈАЛОГА И ПОЛИТИЧКЕ ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈЕ", одржаној 30. јуна 2026. у Београду

---