Да сам ја Вучић, одмах бих полудио, јер је толико тешко у овом времену водити Србију.  И зато нека многи не хрле да га замијену, без велике снаге... Свјестан тог стања, узео бих таблете, имао „гуруа“ или духовника и брзо бих се „скоцкао“.  Тада би ми кренуле мисли, осјећања, а можда и сјећања.

Да био сам млад и занесен причом свога шефа о великој Србији. Било је лијепо. Можда је имало смисла. У сваком случају, било је такво вријеме. Али човјек се мијења, само магарац никад не мијења мишљење.

Онда се десила 2000. година. Можда, све лоше што је задесило Србију послије 2000. године није ствар стихије и спонтаности, него је све детаљно планирано. Пљачка и дезинтеграција Србије, дужничко ропство...

Шта, Запад је унапријед планирао и да коначну српску предају Косова не потпише ДОС-овска власт,  већ они који су 1999. учествовали у одбрани државе од евроатлантске агресије, да велеиздају потпишу велики националисти. Зар су имали обавезујући однос са извршиоцима велеиздаје. Можда. Видјећемо.

У сваком случају, српски народ, не први пут у историји, задржао је аждају која је на овај или онај начин редом кренула  да потчињава. То заустављање аждаје од велике је важности и за Русију и за човјечанство. Али идемо даље.

Из београдско-приштинских позиција које су супротстављене не може се изаћи брзо и по кратком поступку, осим у случају да Београд претрпи потпуни пораз, или ратом.

Да сам ја Вучић не бих полемисао ни са самим собом, а поготово не са злонамјернима или коментарисао оне догађаје и активности који су пројектовани од разних служби у циљу слуђивања народа. Између осталог, избацивањем огромног броја непотребних информација, кобајаги бринемо о свему, а уствари не бринемо о суштини, и вјешто стварање стања антипажње. Покоравамо се неким лажним вриједностима Запада, па се за нешто  што је очигледно неприродно и настрано, а у таквом стању, доводимо се у дилему је ли то нормално или није. Не треба да се бојимо. Па нашим прецима живот је свакодневно био угрожен. Човјек са великим срцем и врлином, пред којим је велики позив, вјечитим вриједностима, загријава срца другима, зарад заједничког великог подвига.

Да сам ја Вучић, организовао бих референдум са питањем у вези Косова (потписивање обавезујућег споразума који подразумијева подјелу), на којем очигледно се не би добила подршка народа. А онда би се распустила скупштина и организовали ванредни парламентарни избори на којима би Вучић (СНС) добио апсолутну побједу. То би били посљдњи у серији ванредних избора, коју сам најавио прије првих ванредних избора (2012. год).

„Сви који себе узвисују, понизиће се, а они који се смирују, узвисиће се“. Њихову част, народ ће бранити као своју. Вучићев најважнији задатак је да не потпише велеиздају, а да у исто вријеме у наредној деценији не уђе у рат. И то је могуће, јер у српском народу увијек има сјемена Лазаревог.

Треба бити спреман и на могућу даљу дезинтеграцију Србије (Република Војводина, аутономија тзв. Санџака). Јел хоћете дезинтеграцију, е, можда најбољи одговор на то није за јавно изношење.

Да сам ја Вучић, знао бих да ли сам одабран и да ли могу бити вођа српском народу - Ако не полажем наду у себе и у друге, већ у Бога, Спаситеља нашег, и ако вриједно радим за народ.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП Избор је наш