Суверенитет, као највише право одлучивања о свим суштинским питањима произилази из воље оног народа који има снагу и храброст да ту вољу искаже на референдуму или на неком другом сличном начину. И управо такви народи који имају снагу и храброст и искажу своју вољу и реализују је, могу се сматрати слободним. То је она слобода, као највећа вриједност која даје право одлучивања, без обзира на вриједносни карактер одлуке. Појединци, иако изабрани представници народа, сами не би требали доносити суштински важне одлуке за народ, с обзиром да се на њих могу вршити разни притисци, а понекад су и производ менталног и моралног инжењеригнга свјетских процеса.

Јено од суштинских питања овог времена за српски народ, јесте питање уласка у НАТО. НАТО није искључиво војна организација која намеће мир, нити је она изолована од других важних процеса. НАТО је средство притиска који и на бруталан начин служи за остваривање интереса једног центра свјетске моћи. Ти интереси нису само економске природе, кроз разне видове, слободно се може рећи, пљачке народа и држава, они су и у виду наметања лажних вриједности а кроз разградњу идентитета непокорних народа како би се лакше покорили. Они који контролишу НАТО, због такве војне силе, са ниподаштавањем и понижавањем односе се према народима којима је стало до слободе и свог идентитета.

Земље које значајније утичу на одлуке и политику НАТО-а су Велика Британија и САД.

Само ћу у најкраћем споменути политику и активности Велике Британије према српском народу и држави. На Берлинском конгресу 1878. године Велика Британија тражи да се Србија одрекне својих срезова у корист Турске, а 1908. године подржава анексију Босне и Херцеговине, тј. насилно припајање БиХ од стране Аустроугарске. У Балканским ратовима Британија је била на страни  српских противника, а већ дуже вријеме се залаже и за тзв. Велику Албанију, како би спријечила Србију да изађе на море. Британија је учествовала и у бомбардовању српских градова 1944. године, такође је бомбардовала и Републику Српску 1995. године и на тај начин пресудно утицала на исход рата у БиХ. Учествовала је и у агресији на Србију 1999. године, што је  омогућило касније и уз помоћ САД-а проглашење тзв. државе Косово.  Високи представници за БиХ су били искључиво из Западне Европе, а Британац Педи Ешдаун, као Високи представник, нанио је велику штету Српској намећући разне законе и одлуке, а смијенио је и око 60 легално и легитимно изабраних српских политичара. Посебна прича је, британски покушај усвајања резолуције у вези геноцида у Сребреници, у Савјету безбиједности УН-а. Таквом резолуцијом, да је усвојена (Русија је ставила вето), Британија би поставила непремостиву препреку између српског и муслиманског – бошњачког народа, а што је у складу са њиховом девизом завади па владај. Она би служила да се српски народ представи као злочиначки, геноцидни, а Република Српска као геноцидна творевина коју треба укинути, и то по могућности да то ураде Срби којима је наметнута кривица за рат.  На тај начин услиједила би и наметнута ратна одштета коју би српски народ деценијама исплаћивао.

Када би се, којим случајем, промијенила на боље, НАТО, па и западна политика према српском народу, у смислу, финансијске и војне помоћи, тада би се Срби требали сјетити изреке „Чувај се Данајаца и кад дарове носе“. Па зар Југославија за вријеме доношења устава из 1974. није била и финансијски даривана а тај Устав јој је донио разарање и огромну штету српском народу.

Српски народ је и кроз најтежа времена у својој прошлости сачувао свој идентитет, православну вјеру и језик, а то ће, ако Бог да, радити и у будућности, јер и у данашње вријеме има храбрих мајки, попут јунак мајке Јевросиме, које кажу „Сине... боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу“. Зна српски народ, жељан правде и спреман на подвиг да оно  што данас уради одјекиваће кроз вјечност.

Покрет сматра да је питање уласка у НАТО суштинско питање, јер пут уласка у НАТО, може бити пут нестанка идентитета српског народа. И зато сматра неопходним да се о питању уласка у НАТО  српски народ изјасни на референдуму као најдемократскијем начину одлучивања.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш