Непријатељско је завади па владај и циљ иправдава средство. Одговор Православаца и Срба на то је јединство и порука да до циља се не долази гријехом.

Нашим непријатељима циљ није само ослабити Православље и српски народ како би загосподарили њиховим природним богатствима, већ и уништити Православље, као систем вриједности, као начин живота. А оно је нада, истинска вјера у Васкрсење и суштински смисао живота. Православље је умијеће умирања и сагледавања смрти која бива побијеђења вјером у Васкрсење. Та побједа човјеку даје храброст, радост и жељу да се бори за слободу и Живот Вјечни. Зато су против Православља највећи непријатељи, али зато, њему захваљујући, имамо снагу и храброст да као појединци али и народ понесемо велик и тежак, али зато сјајан крст, крст слободе и побједе.

Такво дјеловање, завади па владај и циљ оправдава средство моћних непријатеља српског народа дало је одређене штетне посљедице и изазвало идеолошке подјеле, на партизане и четнике, на љевицу и десницу, на ове и оне, које су довеле до братоубилачког сукоба и страдања.

Код српских непријатеља била је велика жеља и одређене активности да се 1992-1993. год, код Срба  изазове поново братоубилачки рат. Уз Божију помоћ и захваљујући, прије свега предсједнику Караџићу и генералу Младићу, до тога није дошло. Сада, пред опште изборе у Републици Српској и Бошњачко-Хрватској федерацији и за заједничке институије БиХ, српски непријатељи поново покушавају своју лукаву активност, завади па владај, да спроведу у дјело, и да Србе непријатељски усмјере на Србе.

Ти српски непријатељи, у жељи да загосподаре, читавим свијетом, имали су велика искуства у режирању „филмова“ уживо, који су имали за посљедицу разарање народа и држава, од Туниса, Ирака, Либије, Сирије, Украјине, до актуелне и нама блиске Македоније. Не требамо заборавити и режирани „филм“, 5. октобар, Србија. У том реду биће још много народа и држав. То искуство  разорених народа и држава, треба да буде поука нашим политичарима и свим другим људима како не би били заслијепљени личним интересима, сујетом и гордошћу, које би биле искоришћене од стране непријатеља и довеле до српско-српског сукоба, и то све због интереса српских и православних непријатеља.

Србин не смије бити преварен од Србина, човјек од човјека, а биће, ако га разара мржња, сујета, гордост, ако се води искључиво личним интересима. Ако не слуша глас Бога живога „Љуби ближњега свога као самога себе“.
Централни проблем и најдубљи пораз човјеков је у недостатку савјести, морала и вјере у Бога љубави, а онда је то пораз и народа, друштва и државе. С' обзиром да је савјест и морал посљедица религиозног стања човјековог, онда схватама од колике је важности поновно увођење вјеронауке у школе.

Караџић и Додик достојни славе

Предсједник Караџић је најзаслужнији што је у његово вријеме враћена вјеронаука у основне школе и што није дошло до братоубилачког, српско-српског сукоба. Предсједник Додик наставља тим путем. Најзаслужнији је што је у средње школе уведена вјеронаука. Још ако буде заслужан за спрјечавање  српско-српског сукоба,  којег су планирали српски непријатељи.

Било би то дјело достојно славе. И да обојицу, и предсједника Караџића и предсједника Дододика, прославља српски народ.



Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП-Избор је наш