Враћање Републици Српској пренесених овлаштења

08.02.2016. год.

Право је и ствар логике. Та мисао ће бити водиља у тексту о Праву у БиХ и њеним ентитетима без потребе за посебним стручним поривима.

Право може да произилази из силе која неком омогућује да се донесе и заштити устав и примјењују закони, али и из потребе да се одбране витални интереси неког народа (права и слободе појединаца нису предмет овог текста).

Критика која се појавила поводом Амандмана у вези Закона о полицији и унутрашњим пословима у којем се каже да структура полицијских службеника у Министарству треба да одражава националну структуру становништва према посљедњем попису становништва у БиХ из 1991. године не погађа суштину и узрок стварних проблема. Не улазећи у разлоге могуће непримјењивости „спорног“ закона (непостојање броја бошњачког и хрватског компетентног кадра и да се Законом о раду и систематизацијом радних мјеста у МУП-у може избјећи запошљавање по попису из 1991. године).

Суштина проблема јесте у Одлуци Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа и у Републици Српској и Федерацији БиХ, као и преносу овлаштења са нивоа Републике Српске на БиХ и то најмање из три разлога:
•    Сваки пренос овлашћења имао је штетне посљедице по Републику Српску;
•    Покушај „поправке“ Анекса IV Дејтонског споразума преносом овлашћења са ентитета на БиХ није довео до позитивних помака ни у Федерацији БиХ, нити трима народима Србима, Хрватима, Бошњацима;
•    Пренос овлашћења услиједио је под притиском, наметањем закона од стране високих представника, а сваки пренос овлашћења учињен је неуставно, јер претходно та материја се није нашла у Уставу.

Пођимо редом. Ако и прихватимо чињеницу да БиХ има Устав (што је у ствари Анекс IV Дејтонског споразума, он се на неки начин може сматрати наметнутим, тим прије што га званично није прихватила Парламентарна скупштина БиХ, а апсурд је још већи када се зна да је оригиналан текст изгубљен у БиХ) онда морамо истаћи да и такав Устав није доживио своју промјену која би омогућила да се на уставан начин доносе закони и на тај начин пренесу овлаштења са ентитета на БиХ. Овом приликом изнијећу само два примјера која показују да Република Српска трпи огромну штету у економском и идентитетском смислу.

Први примјер. Закон о порезу на додату вриједност и формирање Управе за индиректно опорезивање БиХ са јединственим рачуном на простору и Федерације БиХ и Републике Српске. Сав новац који лијеже на јединствен рачун УИО (послије одвајања новца за сервисирање спољних дугова и финансирање заједничких институција БиХ) такозваним коефицијентима расподјеле новчаних средстава дијели се ентитетима и Дистрикту Брчко. На жалост ти коефицијенти одређивани су неправедно и увијек на штету Републике
Српске. Ево сад ће десет година од како смо говорили да је тај коефицијент за Републику Српску за пет процената мањи од реалног. Тада је тај коефицијент износио око 31 проценат. Да смо били у праву види се по томе што се тај проценат повећао и сада износи око 33 процента што је још увијек мање него што би било реално. На тај начин Република Српска на годишњем нивоу губи око 200 милиона марака. Тај новац би Српској остао да има своју Управу за индиректно опорезивање, или у најмању руку да има свој подрачун, а да се заједничке институције финансирају како је то Дејтонским споразумом предвиђено – једна трећина Република Српска а двије трећине Федерација БиХ.

Други примјер. У идентитетском, и не само том смислу, огромну штету Републици Српској и српском народу нанијела је Одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа (Бошњака, Срба и Хрвата и у Федерацији БиХ и у РС). Она је правно проблематична иако је легално донесена, али није легитимна, јер против ње су гласали по двојица судија представника хрватског и српског народа, док су за њу гласали само двојица судија представника бошњачког народа и тројица судија странаца који имају пресудну улогу у доношењу одлука Уставног суда БиХ. Таква одлука је извор других неправедних и штетних одлука и закона. Из те одлуке произашао је и Закон о грбу и химни Републике Српске којим се и укинула наша химна Боже правде и грб Немањића. Она је правно поткријепила и Одлуку Уставног суда БиХ да је Девети јануар – Дан Републике Српске неуставан, али и дала могућност да се на основу ње затражи укидање и имена Република Српска.

Уколико су српски политичари искрени и храбри у жељи да, не само одбране, него и јачају Српску, онда требају јединствено да покрену иницијативу враћања пренесених овлаштења. За то имају најснажније правно упориште, а то је, да је у питању витални интерес Републике Српске и српског народа па и питање његовог опстанка на овим просторима. Тај разлог даје легитимно право Републици Српској и српском народу да покрене процес враћања пренесених овлаштења, па таман да су она пренесена на уставан начин и без притиска и уз жељу српског народа и његових представника за преносом овлашћења. Када се покаже да је нешто штетно и угрожава витални интерес, па и сами живот, онда је легитимно право укинути то.

Дакле, није проблем у Амандману са почетка текста, на крају, једном ће се објавити попис становништва из 2013. године, када престаје сва прича у вези пописа становништва из 1991. године, већ у пренесеним овлашћењима Републике Српске и одлуци Уставног суда БиХ о конститутивности. Уколико српски политичари не усјмере пажњу на Одлуку о конститутивности и не прихвате је, џаба ће бити јединство у жељи да се одбрани Дан Републике Српске, биће доведена у питање и сама Република Српска. Овом приликом истичем разлику када је у питању конститутивност народа у заједничким институцијама БиХ, што је дефинисано Анексом IV Дејтонског споразума кроз начин формирања и гласања у заједничким институцијама и она конститутивност три народа у Федерацији БиХ и Републици Српској која је дефинисана Одлуком Уставног суда БиХ, а која је у супротности са Дејтонским споразумом да је Република Српска ентитет српског народа, а други ентитет – Бошњачкохрватска федерација ентитет бошњачког и хрватског народа.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.