Посебан пијетет имам према свим невино страдалим у претходном рату 1991-1995. године. Зато са изузетном пажњом гледам емисије о страдању Муслимана – Бошњака (нпр. емисија Логор ) које се емитију на федералним телевизијама, прије свега на Ал Џазири. Са дужним поштовањем према истини и патњи коју су преживјели бивши логораши,  а учесници споменутих емисија, не могу а да не запазим врхунски професионализам и можда прикривени циљ. Истину о страдању било ког народа не би смјело прикривати а починици злочина морају одговарати. Да се тако дешавало послије Другог свјетског рата, убијеђен сам да би у овом посљедњем било далеко мање жртава. Праведна димензија у тим емисијама не може бити и није спорна, али су дубокоузнемирујуће суптилно изазване посљедице које се могу јавити гледајући такве емисије. Оне се огледају у суштинској политизацији и острашћености народа. Могуће је да се изазове и реакција Срба.Овом приликом изнио бих неспорне чињенице: Да је први појединачни злочин у претходном рату извршен над Србином  Николом Гардовићем  1. марта 1992. у Сарајеву;  И да је први масовни злочин такође извршен над Србима  у  Сијековцу  марта 1992. Те чињенице неумољиво говоре саме за себе.

Желим вјеровати како су аутори тако канципираних емисија, које се често репризирају, превидјели њихова штетна дејства, у смислу изазивања мржње у бошњачком и српском народу. Прошлост нас опомиње. Често неопажено уђемо у стања када нас можда и неко трећи и моћан гурне у крвопролиће у којем једни другим чинимо зло. Зато наши народи и политичари морају бити на великом опрезу и не дозволити да се „зла клица“ прими код наших народа како би градили  мир и економски напредак, без обзира  да ли живјели заједно или одвојено једни поред других.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш