Рушење цивилног авиона Боинга 777 компаније Малезија Еирлајнс  и тиме убиство 298 цивила и чланова посаде, крајње је нељудски и неморалан чин који се ничим не  може оправдати.

Изјаве у вези тог догађаја, предсједника САД Барака Обаме „Овај је случај позив на буђење Европи и свијету“ и  Хилари Клинтон (бивши државни секретар САД), која каже „Сада је нужна акција, како би Путин схватио да је отишао предалеко, те да ми то нећемо посматрати прекрштених руку“, показују да се тим злочином (рушење авиона) жели „обојити“ геостратешки и геополитички однос према Русији и њеном предсједнику  Путину.

С обзиром да тај злочин може да носи огромну, не само политичку тежину за свјетске прилике, потребно га је сагледати са свих страна. САД, Велика Британијa, Украјина и неке западне земље усмјериле су се на исључиво оне који су активирали ракетни систем за рушење авиона, при томе прозивајући руске „сепаратисте“ да су то урадили  али и Русију и предсједника Путина да су индиректно одговорни те да имају кључну кривицу за тај злочин.

Ствара се медијска хајка против Путина и Русије, како би се извршио притисак на Њемачку, Француску, Италију и др. државе  да уведу још строжије санкције Русији, иако су свјесне да ће и оне саме трпјети  и велику економску штету изазвану тим санкцијама. Заправо  САД покушавају злоупотријебити ту велику трагедију како би изоловале Русију и читав свијет окренуле против ње. На тај начин зауставиле би Русију, која је показала да има вољу и снагу да створи другу страну, која би могла спријечити САД да загосподаре свијетом.

Не улазећи у оцјену самог вриједносног система САД-a  и Русије, сматрам да за човјечанство није добро да постоји једна страна, једна доминантна сила, једнополарни свјетски поредак, без обзира колико је,  та једна страна, у вриједносном систему позитивна.

На крају и сам Бог, као Апсолутно Добро допустио је постојање и друге стране.

Да се вратим самом гнусном чину рушења авиона и поставим питање: Да ли тако страшан злочин може пасти на душу само и искључиво оних који су активирали ракетни систем, без обзира ко они били (руски „сепаратисти“, украјински војници или неко трећи) и да ли су или нису знали да гађају цивилни авион?

Цивилни и транспортни авиони на великим висинама не могу се лако разликовати. Грешке се дешавају. На жалост, није то први случај. 3. јула   1988. авион  Иран Аира на лету 665 од Бандар Абаса до Дубаија срушила је ракета  испаљена са америчког војног брода УСС Винценнес. Погинуло је свих 290 путника и чланова посаде. Америчка морнарица тврдила је да су га замијенили за ирански борбени авион.

Да ли украјинска влада и међународна котрола лета сносе, не само моралну одговорност, што су допустили да цивилни авион лети изнад подручја гдје се дешавају ратна дејства,  доводећи тиме путнике авиона у смртоносну опасност  (гдје су неколико дана прије тог догађаја оборена два  војно-транспортна  авиона )?

Да ли је можда неко довео у заблуду „сепаратисте“  (ако су то они уопште учинили) како би чином смоодбране мислили да гађају транспортни авион који превози наоружање и војну опрему, да би несвјесно срушили цивилни авион?

Да ли породице погинулих и авиокомпанија  Малезија Еирлајнс имају основа тужити украјинску владу и међународну котролу лета због њиховог нехуманог односа који приизилази из чињенице да нису спријечили прелет цивилног авиона  изнад подручја обухваћеног ратним дејствима.

Оно што је важно, јесте да послије трагедије која се на жалост десила, свијет се не сврста само и искључиво на једну страну, ма која она била.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш