Да ли долази вријеме када ће се писати историја Српске демократске странке? Политичка  странка која је створила право чудо – Републику Српску. И у том политичком смислу она је државотворна политичка странка и није била никакав покрет. Управо та чињеница, као и став да је за Републику Српску добро, да је државотворна СДС јака ме наводи, да, ја који нисам припадник ни једне политичке странке размишљам и пишем о њој. Највећи успон и успјех странка је остварила у свом првом дијелу политичког живота. Тада се њено руководство на челу са доктором Радованом Караџићем одлучило у датим околностима, за најбоље рјешење, а то је проглашење РС  9.јануара 1992. године и усвајање њеног Устава 28. фебруара исте године.  Република Српска постала је гарант заштите интереса српског народа и сваког појединца у њој.

Међутим, послије Дејтонског споразума, због, по српски народ неповољног односа снага у свијету, долази до огромног притиска на СДС, како би радила на своју штету и штету Српске. Ту бих истакао одрицање странке од свог предсједника доктора Караџића, који је био и први предсједник Републике Српске. И колико  год се СДС упињала да оправда тај срамни чин, причајући да су то урадили за добро Српске, никако  они нису могли објаснити зашто су забранили да се изговара име доктор  Радован Караџић. Наиме, док је трајала хајка на предсједника Караџића многи СДС-овци, а онда и велики дио народа није смио споменути његово име ни на отвореном, ни у затвореном  простору, ни јавно, ни тајно. Нарочито га нису смјели споменути по добром.

Сјећам се да је у том периоду Жељко Комшић рекао за Атифа Дудаковића да је херој. Покрет СНП Избор је наш одмах је сазвао конференцију за новинаре и тада сам ја као предсједник СНП-а рекао: „Ако је Жељко Комшић за Атифа Дудаковића (Атиф Дудаковић – Бивши генерал армије БиХ за којег многи кажу да је починио ратне злочине) рекао да је херој онда и ја кажем, без икаквог успоређивања да и ја имам свог хероја, то је први предсједник Републике Српске доктор Радован Караџић“.  Ту изјаву су неке телевизије пренијеле. Сутрадан, на улици наиђем на једног СДС-овца, који је уз подигнут палац и мимиком објашњавао како је добро оно што сам  претходни дан изјавио, а да ни име Радованово није споменуо.

Било је ту и преноса овлаштења са нивоа Републике Српске на заједничке институције.  Услиједио је процес слабљења Републике Српске, а јачања БиХ.  Нажалост,  томе су кумовале и остале политичке странке, па и садашња најјача странка СНСД.

Задњих година, скоро да је заустављен пренос надлежности са ентитета на ниво БиХ. Власти Републике  Српске су се почеле понашати онако како доликује онима који знају да је Дејтонским споразумом суверенитет, то највише право, остало у ентитетима и да дејтонска БиХ нема правни континуитет са некадашњом СРБиХ.  И таман кад се очекивало да двије најјааче политичке странке промијену устав како би се вратиле Републици Српској отете надлежности и онда лакше посветили економији и сваком другом напретку, као и борби против криминала и корупције, дошло се у ситуацију која може изазвати штету и СДС-у и РС. Прво је СДС објавила да неће уопште разговарати са СНСД-ом, а онда и понудила Социјалистичкој партији и ДНС-у, досадашњим чланицама власти функције предсједника владе и НСРС. На тај начин најјача опозициона странка која се највише залагала за промјене, реализацијом свог приједлога, само би ојачала двије мање  политичке странке које су задњих осам година чиниле власт, да и даље активно учествују у власти.

Ако је примарни циљ СДС-а и по сваку цијену да уклони предсједника Додика и његову странку из власти, онда то може довести до озбиљних проблема унутар СДС-а. За очекивати је да многи у СДС-у преиспитају такву искључиву политику руководства и шта она може да донесе и СДС-у и Републици Српској. Није искључено да неки у СДС-у вођени изреком „без великог грешника, нема ни великог вјерника“ иду позитивистички према предсједнику Додику, како би његову огромну енергију, различите способности и његове добре везе са Израелом и Русијом усмјерили на добробит Републике Српске и њених грађана, а њему самом то био животни смисао. Било би штета да се такав могући процес оспорава, или спријечи због таштине, или ко зна чега, од стране самог врха СДС-а.

СДС би требала веома озбиљно преиспитати своје критике и осуду Његове светости патријарха српског Иринеја, а поводом његове, како они кажу,  подршке Додику. Зашто? У сваком народу и у сваком времену треба да постоји неспорни ауторитет, што не значи и безгрешан. Ко би то могао бити код нас, ако не Његова светост патријарх српски Иринеј. У тешким временима, када се може свашта очекивати, о суштинским питањима црква не може и не смије бити по страни, одвојена од државе, народа. Патријарх Иринеј сигурно више зна од обичног човјека, има Божју благодат и сигурно више брине за свој народ од многих политичара, зато има право али и обавезу да изнесе своје мишљење, став о врло важним питањима па и о томе ко би био добар да валада у тешким временима. Као што и политичари требају да изнесу своја размишљања и ставове о свим  друштвено-економско-политичким питањима и кажу шта је по њима нешто добро, а шта лоше и због чега, а онда ће свакако народ о свим суштинским питањима, кад има све те информације, на референдуму или изборима одлучити за шта ће се опредијелити. Ако патријарх чак уистину и не подржи најбоље, то није разлог да се одмах осуди и на њега „дрвље и камење“. Они који достојанствено отрпе неправду, биће препознати и награђени и од народа и од патријарха, а не одмах да покажу своју слабост и сујету.

Била је и политичка фарса када је СДС прво славила и хвалила господина Момчила Крајишника, а  када је овај критиковао руководство СДС-а, одмах је услиједио напад на њега.

Сва ова дешавања унутар и око СДС-а могу изазвати проблеме унутар странке. Зато руководство СДС-а треба да испита своју политику како би странка била јача, а што је у интересу Републике Српске и због чега се Покрет на овакав начин оглашава.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш