Они који су се називали српском елитом, интелектуалцима и политичарима, више деценија, запуштали су и напуштали српски виноград, Косово и Метохију, али то не значи да га сада треба дати другом виноградару или још горе замијенити га бајковитим имагинаријумом, Задругом 2.

Довољно је, у задњих сто година,  упоредити економске и идентитетске показатеље српског народа са таквим показатељима осталих народа на простору бивше Југославије, па да се уочи бољи и бржи развој других и то често на штету српског народа (стварање вјештачких народа, геноцид над српским језиком – истом језику дају се различита имена, отимање српских територија, уставима заједничке државе даје се предност, прије свега Словенији и Хрватској, српски идентитет слаби, заборавља се српска култура и књижевност, српске пјесме и ријечи, смањује се употреба ћириличног писма, дјеци се дају страна имена што уопште није неважно. Имена и ријечи носе својеврсну енергију). Такав негативан процес омогућен је захваљујући српским политичарима, елити и интелектуалцима. Због истине и поуке будућим српским генерацијама, са ове временске удаљености и очигледних штетних посљедица, треба преиспитати рад и учинак некадашњих српских политичара, елите и интелектуалаца и све назвати правим именом. Многи тзв. српски политичари, елита и интелектуалци, пажљивом анализом њиховог рада и учинка, за свој народ били би смјештени у категорије кукавица, неспособних, саможивих, издајника и велеиздајника. И сада „српска елита“, често крадући новац од државе и народа, школује своју своју дјецу на Западу и многа та дјеца буду изгубљена за српски народ, тако чинећи двоструки гријех. Можда би требало кренути и нешто раније, од једног од највећих скретничара српског народа Вука Стефановића Караџића, који је поред несумњиво драгоцјеног књижевног рада успио да стањи разумијевање наше са славенским народима, прије свега руским, и привуче нас ненаклоњеном Западу. И у овом времену имамо скретничаре који српски народ покушавају да одведу на пут искључивог материјализма, одричући се Косова као система вриједности који нам даје живи идентитет и снагу за слободом. Косова, које је жива веза нас са нашим прецима и потомцима. И сваки корак напријед на том путу материјализма, без Косова, јесте погрешан корак који нас води у коначан пораз и нестанак као српског народа. На том путу искључивог материјализма, без моралности и духовности, неминовно би се јавила немилосрдна диктатура или би се међусобно варали, пљачкали и убијали, без обзира на законе.

Неопходан нам је онај који ће нас одвести на пут добра, духовне обнове. На том путу одњеговаће се добар човјек, који је радан, моралан, говори српским језиком, пише ћириличним писмом, који је родољуб, који је вјерујући. Такви људи чине здраво српско друштво и воде га и у економски и сваки други напредак. Такво здраво српско друштво знаће како да врати и обнови Косово. Дакле, није суштина и приоритет ријешити се Косова са огромним природним и духовним богатством и поклонити га неком другом, већ изградити здраво српско друштво. Зато бриселски разговори о статусу Косова требају се завршити неуспјехом. У томе образ нам може сачувати и Харадинај. Никако није добро ни да се организује међународна конференција само по питању Косова. Потребно је исте проблеме, произашле распадом Југославије као заједничке државе рјешавати на исти начин. Успоставити принципе.  Ако се могу мијењати Брозове, комунистичке границе Србије, онда зашто се не могу мијењати такве границе Словеније, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Македоније (Бадинтерова комисија је рекла да аутономне покрајине Србије не могу бити независне. Римске и Осимске споразуме потписала је са Италијом Југославија).

Српски народ треба да воде храбри визионари, родољуби који се Богу моле, тада ће сагледати свјетске процесе и промјену односа снага у свијету, сачувати српски народ и његов идентитет и створити државу коју ће српски народ вољети, са разлогом. Треба се пробудити Србин, добри човјек, сагледати долазак великих догађаја и могућности, узети учешће у њима са великом вјером, пожртвовањем и активношћу која ће водити у стварању нечег великог за свој народ.

Српски народ има двије основне могућности у стварању државе. Једна је,  да попут Словенаца и Хрвата створи своју националну државу у којој ће у великом проценту живјети Срби. То подразумијева стварање српских националних територија на простору бивше Југославије, које би се путем референдума интегрисале у јединствену државу. Прије више од десет година Покрет „Избор је наш“ предлагао је, као најбоље мирно рјешење међународну конференцију о границама на Балкану. Таква конференција имала би за циљ да дефинише ко има право на самоопредјељење и на којој територијалној цјелини, а онда да сви који то право имају, на референдуму се изјасне у којој и каквој држави желе да живе.  Просто је неправедно да Независна Држава Хрватска, која је у континуитету вршила геноцид над српским народом, убијала га и протјеривала буде награђена... тим прије што су Срби гинули за садашњу територију Хрватске замјеривши се Италији. Вријеме је да се због тога Срби извину Италијанима и са њима успоставе искрено пријатељство.

Друга могућност јесте да се покаже љепота и снага србства и православља која ће привући друге народе и вјероисповијести, како би се формирала добра и моћна држава, која би се темељила на слободи колективитета и појединца, супротно Југославији која је потискивала слободу народа, поготово српског и његов идентитет, и гурала по страни религију као израз смисла човјековог. Основ те моћне и добре државе био би историјски договор Срба и Муслимана, Бошњака или како год хоће да се назову. У томе би се могло наћи и рјешење и за Косово.

Можда Жељко Митровић, који се представља као власник Пинк телевизије, за Косово има друго рјешење које нуди – хљеба и игара, мада је и ту плагијатор. Случајно сам, прије неколико дана, погледао његову рекламу за Задругу 2, и рекао бих, рекао би он више пута, генијалну изјаву о свом  бајковитом имагинаријуму, Задрузи 2. „Рекао бих  да је то социолошки експеримент, реко бих да се људи различито понашају у различитим амбијентима“, говори Митровић. Свака част, генијално, Митровићу Жељко. Направите анкету у основним школама са питањем „Да ли се људи различито понашају у различитим амбијентима“. Неки ђаци би се слатко насмијали.

Али, Митровићу, човјек је и „ситуационо“ биће. Док су ситуације, околности, да кажем, нормалне, онда ће се човјек у различитом амбијенту понашати различито, али када се праг нормалности пробије, када ситуација, па рекао бих и нечастиве силе крену да утичу на човјека, онда се он понаша исто  у различитим амбијентима, а у складу са „екстремном“ ситуацијом.

Праг нормалности различит је код различитих људи. Зар ниси видио у твојим ријалитијима до сада, да када му или јој „надође“, онда се бије, плаче, секса.., без обзира који је амбијент и што је пред камерама и јавности. Кад смо код плакања, да ли би ти поново заплакао пред госпођом Миром Марковић, у канцеларији, на улици, или у свом ријалитију. Ситуација те, Жељко, може навести да се понашаш како никад не би помислио, а не амбијент. И  сада нешто што је важније. Обрати пажњу на безбиједност учесника у Задрузи 2, јер у Србији има доста миграната, који су присталице традиционалних и истинских вриједности, па их ситуација може одвести у погрешном правцу, и извршити, не дај Боже, терористички напад на твоју Фарму, извињавам се, сјетио сам се на Задругу 2.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.



Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---