Очигледно да противрелигиозни Запад, који покушава да наметне неправдену глобализацију, хоће и да укине РС. То се рад кроз процес у којем би српски политичари „добровољно“ ушли у завршни чин укидања Српске. Ако неко сумња у постојање тог процеса и у то ко стоји иза њега, треба да одговори на питање, зашто су сви високи представници стварали амбијент за пренос овлашћења са ентитета на БиХ. Тако су слабили Републику Српску а јачали БиХ, суштински мијењајући Дејтонски споразум и карактер Дејтонске БиХ као државне заједнице.

Ако се дозволи укидање Српске, „етикетиране“ као геноцидне творевине, то би значило да је српски народ крив за рат, био би му угрожен опстанак западно од Дрине, са могућношћу потпуног губљења идентитета. Била би то кривица цијелог српског народа, српских политичара у Српској и Србији као и Српске православне цркве (СПЦ). Требале би нам велике жртве, пуно воље и снаге као и Божије помоћи како би превазишли штетне посљедице пристајања на укидање Српске.

Све политичке странке, кад су биле на власти, преносиле су овлашћења са Српске на ниво БиХ, али у чему је разлика?

Укратко наводим најважније и специфичне примјере.

СНСД и њен предсједник Милорад Додик били су носиоци идеје укидања Војске Републике Српске.

ПДП и њен предсједник Младен Иванић изнијели су касу РС на заједничке институције БиХ.

СДС извео противуставну радњу тако што је омогућила, чак и без дискусије, да Народна скупштина РС усвоји правно проблематичну одлуку Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа и у Републици Српској и у Бошњачко-Хрватској федерацији, парламет ФБиХ то није учинио.

Величина сваког човјека, па и политичара јесте и у признавању своје грешке и покушају да је исправе. Како народ каже, без великог грешника нема ни великог вјерника. Али је потребно покајање.

Једино је актуелни предсједник Додик показао величину и снагу у томе. Рекао је, да је гријешио и да је грешка укидање Војске РС, али је зато снажно и најдиректније учествовао, прво у одбрани а онда и јачању Министарства унутрашњих послова РС. Говорио је и о његовој промјени у односу према Западу, када га је упознао.

Актуелни српски члан Предсједништва БиХ, Младен Иванић, и даље инсистира на оцјени, да је одлично што се формирала УИО БиХ.

Са јединственог рачуна, који је том приликом отворен, прво се сервисирају спољни дугови, затим финансирају заједничке институције, па тек онда што остане, коефицијентима се распоређује РС, ФБиХ и Брчко дистрикту.

Занимљиво што су администрација и трошкови заједничких институција БиХ од момента увођења УИО нагло расли. Сада броз запослених у заједничким институцијама БиХ превазилази броз запослених који је имала администрација СФРЈ. Покрет је од самог почетка рада УИО износио чињеницу да су и коефицијенти расподјеле новчаних средстава са јединственог рачуна, неправедни и штетни по Српску.

Да смо били у праву, говори и чињеница да је након 7 – 8 година рада УИО, коефицијент за РС повећан за скоро 2 процента. У питању је велики новац, јер на јединствени рачун се слива на годишњем нивоу око 7 милијарди КМ.

Што се тиче одлуке о конститутивности, њу не смије нико ни да спомене, а поготово СДС. Та одлука је нелегитимна, усвојена је у УС БиХ захваљујући тројици судија странаца, руши темеље Дејтонског споразума, извор је проблема и других штетних одлука. Због ње је РС морала укинути своју химну и грб Немањића, а сутра, ако се нешто не промијени и име Република Српска.

Српски народ, грађани Српске морају створити амбијент у којем ће сви политичари, људи запослени у установама система бити привољени на став, да лични интереси, ни по коју цијену, не смију бити изнад општенационалних.

За тако нешто, прво треба уочавати системске и појединачне слабости и „болести“, а онда и дјелати, лијечити.

Политичари се морају одредити према криминалу и корупцији  у судству, као рак рани друштва. Чак и широј јавности је познато да постоје интересне групе које преко судија доносе криминалне пресуде. Једног дана те пресуде ће судити оним који су их доносили. Не може криминал у судству бити заштићен, кроз причу о независном судству.

Први на удару друштва и јавности морају бити судије – криминалци. Јер управо та професија захтијева моралне, поштене и честите људе. Подразумијева се да има и поштених судија. Њима, малобројним, исказујем најдубље поштовање.

Пресуде се морају заснивати на праву и правди. То је здрава логика која оцјењује пресуде. Добро би било да постоји удружење грађана,  у којем би стручни и поштени људи анализирали судске пресуде и ако се утврди да је пресуда неправедна, криминална, доносиоца такве пресуде, његово име и презиме ставити на „стуб срама“. Изопштавање криминалаца од стране друштва, можда је и најбоља борба против криминала. А часне судије подићи на пиједестал славе, дати им највеће плате. Али и такве судије сада морају дићи свој глас, како би одбранили своју часну професију.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---