Српски народ је свјестан моћи изазова  искушења и „привлачности“ разних гријехова. Зато је  трпељив и спреман на праштање. Српски политичари треба то да знају и ако су гријешили треба да се покају, поправљају и раде за добро народа. Уколико тога не буде, а „чаша трпљења“ народа се напуни, онда он према својим политичарима може бити и те како окрутан.

Присјећам се 1998. године. Тада су ми многи говорили да Додика треба подржати, да нам нема спаса без њега. Био сам  резервисан према таквом ставу. Говорио сам да он, Додик, може бити један од најзначајнијих српских политичара у задњих сто година, али и да може бити велеиздајник. Данас, многи од тих, који су ме убјеђивали да је „Додик спас“, говоре да нам нема спаса ако Додик остане на власти. Знали су и онда и сада какво је његово учешће у рату.  Био је посланик у Првом сазиву Народне скупштине Републике Српске.  Године  2006. почиње суштинска промјена Додикове политике, када и почиње причу о референдуму за независну Републику Српску и од анационалног политичара постаје националан.

Профил људи који највише нападају Додика задњих неколико година, може се „снимити“ из разговора „уз кафу“. Човјек (стар око 35 година) изузетно ситуиран у разговору са мном „баца дрвље и камење“ на предсједника Додика, те говори како му отац више не може проћи ни на једном тендеру, увози неку робу из Кине. Каже, лакше прође у Федерацији БиХ. Формирао је и неко удружење да би предсједника боље „оплео“. Отац му је прије био директор државне фирме, а сада милионер. Рекох му, шта је радио прије, што није нападао Додика кад му је фирма пролазила на тендеру. И заиста највише Додика нападају они који су својевремено много зарађивали, а онда, одједном, кажу због Додика, то више не могу. Снага напада је пропорционална количини некада узиманог новца, а сада онемогућеног „због“ или због предсједника Додика.

И док се политичари и тајкуни свађају и боре око народног новца, обичан човјек, народ ћути. Нема времена да се бави таквим стварима. Ради, бори се да преживи, часно, колико може.  Чека да се српски политичари покају (бар они који су грешни) и да почну да раде за свој народ и државу или да се „чаша трпљења“ напуни да из међусобних оптужби, свађа, политичара, тајкуна изађе истина о свему. А онда све је могуће... неће се заборавити ни они директори друштвених фирми, који су својевремено уништавали фирме да би  их будзашто приватизовали или другима „припремили“ за продају пунећи своје џепове и изигравајући угледну господу.

Народ воли Републику Српску и зна да њених 1.200.000 грађана може изузетно лијепо, часно и смислено да живи.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш