Ако под угроженошћу подразумијевамо нешто што је слабо, нејако, склоно паду, онда Република Српска и Срби у њој нису угрожени. Нису угрожени, јер између њих постоји животворни однос. Република Српска је израз воље српског народа, али и гарант заштите његовог интереса. Срби воле Српску и у њену одбрану, у одбранбено-отаџбинском рату дали су 24.000 својих живота. Због те љубави, Р. Српска, као нешто животно, преко својих установа, брани права и идентитет Срба дајући им слободу. То не значи да се на Републику Српску не атакује. Напротив, врше се притисци од политичара из Сарајева и дијела међународне заједнице, како би се РС што више развластила па и нестала,  а БиХ централизовала као држава и добила нови устав који би се заснивао на принципу један човјек – један глас, по којем би дошло до мајоризације и прегласавања Срба.  Забринутост је још и већа ако се има у виду да под притисцима и искушењима може доћи до суштинске промјене идентитета Срба на нашим просторима. У том смислу мислим на покушај стварања вјештачке, босанске нације, босанског језика, па чак и босанске православне цркве. Споменућу и могућност блокаде која може доћи из Сарајева, а тиче се економског развоја Српске, затим безбједносне опасности па и сами терористички напади који могу доћи од радикалних исламистичких покрета (вехабизам и ИСИЛ) на територији Републике Српске.  С обзиром на снажне притиске и велика искушења која могу задесити нас Србе и РС,  али и Србе у региону, сматрам неопходним да се дефинишу све опасности и искушења која могу задесити српски народ. Појединачно (у појединим актуелним државама), али и у цјелини гледано, те пронаћи најбољи одговор на њих. Поред тога потребно је и дефинисати српски национални идентитет и национални циљ испод којег се неће ићи. У томе најважнију улогу, природно, треба да има Србија. Нажалост, политичари из Београда немају визију или храбрости да реализују такву историјску улогу. Прије би се рекло, по идејама које долазе, искуству и свијести Срба у Републици Српској, да је и она матица српском народу.

Навешћу примјер: Добронамјеран гест предсједника Владе Србије Александра Вучића да оде у Сребреницу и поклони се палим Бошњацима (несумњиво да је било и невино страдалих) протумачен је као слабост, провокација, или ко зна како... Предсједник Владе Србије је скоро линчован, и нико за то није одговарао.  Одлазак предсједника Владе Србије у Сарајево на састанак са предсједавајућим Савјета министара БиХ, бошњачки политичари су протумачили као слабост. Убрзо затим, двојица бошњачких судија у Уставном суду БиХ гласају за одлуку да је Девети јануар – Дан Републике Српске неуставан и као таквог да га Срби не смију славити, што је увод и у укидање имена Републике Српске. А знамо да дејтонска БиХ нема владу, него Савјет министара и да је због тога Александар Вучић, као предсједник Владе Србије, тим чином деградирао своју функцију, тим прије што на том састанку нису били позвани предсједници  влада Федерације БиХ и Републике Српске, а поготово што бошњачки политичари то нису схватили као добру намјеру премијера Вучића, већ као његову слабост, а за њих охрабрење да одмах крену у процес укидања Дана Републике Српске а онда и саме Републике Српске.

Уколико се политика Београда не промијени, у смислу да преузме вођство у рјешавању српског националног питања на Балкану, као народа који је историјски и државотворан,  онда се може очекивати даља дезинтеграција Србије, изоловање Београда и од самих Срба и његово свођење на београдски пашалук. Не прижељкујем муку никоме, али мука може изазвати и добро. Уколико Београд уђе у тешка времена, прво ће  из њега отићи  они који нису спремни да се жртвују  за Београд и српске интересе. Тада ће се препородити и Београд и српство које ће остварити историсјку улогу у великим догађајима.

Из горе наведеног сматрам важним да се предсједник Владе Србије више званично  не састаје са предсједавајућим Савјета министара БиХ, а да не буде присутан бар предсједник Влaде Републике Српске. Србе у Републици  Српској би охрабрило и обрадовало да Србија реализује идеју предсједника Републике Српске Милорада Додика, да Република Српска буде представљена са пет народних посланика у Народној скупштини Србије. То би био конкретан доказ да нас садашња политика Србије не сматра Босанцима већ Србима те да смо један народ.

Важно би било да Београд не доживи Европску унију као примамљив циљ који је сам по себи сврха, а ни да допусти да ЕУ буде средство у рукама неких моћника који ће условљавати политичаре у Србији да раде на штету српских интереса и идентитета а у корист неприродне глобалистичке политике и мултинационалних корпорација. Овом приликом наводим само разлику у систему вриједности. Политика Запада, па и живот заснива се на макијавелизму „циљ оправдава средство“. Тако се потискује одговорност за лоша средства и зао начин и преноси на „циљ“, јер циљ оправдава све. У српском православном начину живота врховна вриједност је слобода и то тако да се личност не крије ни иза чега, без обзира да ли су коришћена рђава средства до доласка до циља. Личност узима врхунску вриједност, слободу, али преузима и одговорност. Постоји могућност да Београд буде на свом путу ка ЕУ условљен и када је у питању Република Српска и то на начин да дође до њеног развлашћивања, а у корист јачања БиХ као државе.

Република Српска је богата рудама, шумом, хидропотенцијалом... и њени грађани могу добро да живе. Најбољи одговор за сва искушења, замке и проблеме јесте одњеговати моралног, радног, родољубивог човјека који ће говорити српским језиком, писати ћириличним писмом и бити вјере православне.


Говор Данета Чанковића, предсједника СНП – Избор је наш, на Конференцији Срби у региону – положај и перспективе која је одржана у Подгорици од 29.11. до 2.12.2015. године.

__________________________________________________________________________ 

ЗАКЉУЧЦИ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ СРПСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА "СРБИ У РЕГИОНУ - ПОЛОЖАЈ И ПЕРСПЕКТИВЕ"

Конференција српских организација у сталном засиједању, под радним називом „Срби у региону – положај и перспективе“, у организацији Српског националног савјета Црне Горе, која је одржана у Подгорици од 29.11.2015. до 2.12.2015. године, а у чијем раду су учествовале националне организације из Мађарске, Словеније, Хрватске, Републике Српске, Албаније, Македоније, Србије и Црне Горе, донијела је следеће

ЗАКЉУЧКЕ

1.    Да се до 31. јануара 2016. године штампа Зборник саопштења о положају и перспективама српског народа у земљама региона на основу извјештаја организација које су учествовале на Конференцији, која би у себи садржала однос домицилних држава према положају српског народа, као и ангажовање матичне државе Србије на заштити српског националног, културног, језичког и вјерског идентитета својих сународника у региону
2.    Да предсједник Републике Србије, као предсједник Савјета Срба у региону, прими делегацију представника Конференције ради интензивирања међусобне сарадње и упознавања са проблемима и могућностима побољшања статуса Срба у региону, коју су учесници Конференције оцијенили као забрињавајуће лошу и недовољну.
3.    Конференција је подржала иницијативу са недавно одржаног лингвистичког скупа, посвећеног српском језику и великом српском реформатору Вуку Караџићу, који је недавно одржан у Пљевљима под називом „Вук Караџић у нашем времену“, за штампање јединственог српског буквара, ради очувања српског културног и језичког идентитета, са којом су се већ усагласиле најзначајније културне и духовне институције српског народа у српским земљама и расијању, међу њима Матица српска (најстарија српска културна институција) и Српска књижевна задруга (најстарија српска издавачка кућа).     
4.    Конференција пружа подршку Републици Српској како она не би подлегла притисцима и неприхватљивим захтјевима, који би нанијели штету интересима српског народа, и како би осигурала статус који јој припада по Дејтонском споразуму.
5.    Конференција националних организација из региона је у сталном засиједању, а нове редовне консултације одржаће се средином јуна 2016. године.

                             У ИМЕ УЧЕСНИКА КОНФЕРЕНЦИЈА
                                          ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋИ                                                                                                                                Др Момчило Вуксановић