Посљедице по руски и српски народ које су произашле из система СССР-а и Југославије, прије свега наметнути комплекс који ствара осјећање, готово мржње према властитом идентитету, руском или српском, и мишљу да би нам било боље да смо неко други, могу се превазићи само муком, страдањем, истином, љубављу и слободом.

Прије свега, пројекат таквих система дошао је споља и имао за циљ да потчини руски и српски народ а онда и да експлоатише и њих и њихова богатства. То је заправо пројекат оних који би да загосподаре свијетом. И то тако што би уништили традицију, националну државу, Бога и све свели на појединца без коријена, којег је лако потчинити.

Довољно је успоредити економске показатеље раста свих република СССР-а и Југославије у временским периодима са почетка стварања тих система и касније, и одмах да се види ко су били миљеници тих система. У идентитетском смислу, у Југославији споменућу само примјер заступљености српског језика и ћириличног писма и проценат изјашњавања Срба по републикама, прије и послије Другог свјетског рата и свима ће нам бити јасно...

Подразумијева се, да већинском руском и српском народу у тим системима није могло да се све лоше и очигледно ради. Користили су лукавост, силу и политику „завади па владај“. Понекад су се јављали руски и српски родољуби који су опрезно умањивали штету коју су ти системи производили. И управо, када је руски и српски народ покушао да се избори за своју равноправност са другим народима у тим системима, Запад је покренуо стратегију трансформације СССР-а и Југославије, да се руски и српски народ поново потчине или да их увуку у сукобе... У таквом процесу пројавила се најбоља руска политика, можда уназад неколико стотина година, која се води у континуитету и у зависности од општих околности. Та најбоља руска политика јавно је отпочела са прихватањем рушења Берлинског зида, уједињења Њемачке и мирног распада СССР-а. Тиме је обезбијеђен мир и предуслов за обнову руске државе и напредак у сваком смислу.

Запад и центар моћи који желе да загосподаре свијетом, такво дјеловање руске политике (у вези рушења Берлинског зида и СССР-а) нису очекивали, чак су тиме били изненађени. Они су хтјели развити процес који би се могао одвијати у два смјера.  Трансформација СССР-а тако да се Русија и  руски народ ставе под потпуну контролу и фактички буду поражени без рата или увући неспремну Русију у рат са републикама СССР-а, Њемачком и другим државама Европе, а режисер рата био би по страни и логистички га распламсавао.

Темељ најбоље руске политике, јесте слобода и за друге, а онда међународно право и све друго. Из такве слободе, слободе и за себе и за друге, извире систем вриједности најбоље руске политике. И то је највећа опасност за центар моћи који жели да наметне неправедну глобализацију са потпуно другачијим системом вриједности. Он би некако  прежалио немогућност отимања руских ресурса и са моћном али прагматичном Русијом направио договор. Међутим, најбоља руска политика није прагматична, већ његује највише вриједности и на тај начин разобличава неправедни центар моћи. То полако али сигурно, примјећују и друге државе и народи  који су у зависном односу, да не кажем поробљеном, од тог свјетског центра моћи. Зато ће он на разне начине, притиском, пропагандом... покушати да изолује Русију. Због тога и прича од америчког Запада да Путин хоће да обнови СССР, како би и на тај начин плашили оне народе који имају лоше искуство са њим. А Путин хоће да обнови моћну и праведну руску државу. Са најбољом руском политиком, Русија ће имати највећи коалициони потенцијал, и оно што је најважније, да праведним системом вриједности понуди свјетском друштву алтернативу неправедној свјетској глобализацији. Тешко да ће они, који су наумили да загосподаре свијетом, одустати од тога, па ако треба и ратом то да учину. Знају они да, уколико Русија буде водила најбољу политику, неће бити поражена, и зато није искључено да ће они главни удар пребацити са Европе и Русије на Азију и тамо увући Кину у велике ратове.

Што се тиче Срба који су обманути Југославијом и југословенством, они се све више отрежњују жељом Хрвата, Албанаца и других... да створе своје националне државе.  Тај процес још није завршен. Поготово ће се такви Срби отријезнити када се насилно покуша створити „Велика Албанија“ и „Велика Хрватска“, чији се покушај не може искључити. Било би погрешно да се обманути Срби враћају себи неком револуцијом, већ постепеним преображајем, националном, моралном и духовном обновом. У том смислу помогао би споменик у Београду светом Ђакону Авакуму, који се није одрекао православља, свог идентитета, ни по цијену живота. Убијен је 30. децембра 1814. у Београду од стране Турака.

Није искључено да ће Црна Гора, иако уђе у НАТО, а можда баш због тога  проћи кроз муку и ратно страдање. Она, која је окренула леђа истинским пријатељима, Русији и Србији, може се сама суочити са процесом стварања „Велике Албаније“ и на њеној територији. Њени нови „пријатељи“, САД и НАТО, у таквој ситуацију неће стати на страну Црне Горе. То болно отрежњење може довести у стање да се из Црне Горе чује позив, браћо Срби помозите. Зато је било од непроцјењиве важности што Србија није вршила притиске да Црну Гору задржи у државној заједници. У таквом стању присиле само би се још више развијао раздор између српског и црногорског народа, фактички једног народа.

У таквим околностима српска и руска најбоља политика, имала би нешто заједничко. Реаговала би, као и Русија у Сирији, по позиву и молби. И то је најбоља политика, ненаметати другима нешто иако је добро. Мука отрежњује.


И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП Избор је наш