Куда иде Дејтонска БиХ? Ко ће формирати власт у њој и у Федерацији БиХ? Ово питање има смисла и послије пет мјесеци од општих избора. Додик је „заиграо“ на Хрвате, оба ХДЗ-а, односно његовог пријатеља, Драгана Човића. Подржао је идеју стварања трећег хрватског ентитета под условом да се на тај начин не угрожава Република Српска. Легитимни хрватски представници све више причају да је хрватски народ, како они кажу, неједнакоправан са остала два народа у БиХ и да се то мора разријешити, па, ако треба, и трећим ентитетом. Кључни бошњачки политичари, Лагумџија и Тихић, у политичком су сукобу са оба ХДЗ-а. Постоји могућност да странке потписнице Програмске платформе (СДП БиХ, СДА, Народна странка „Радом за бољитак“ и ХСП БиХ), на челу са СДП-ом, формирају власт у Федерацији БиХ, а оба ХДЗ-а (за које је гласало око 80 посто Хрвата у Федерацији БиХ) да образују паралелну власт у кантонима гдје већину чине Хрвати. То би био миран, постепен начин, и на крају, легално формирање хрватског ентитета уз аутоматско издвајање бошњачког ентитета.

Легализовало би се оно што, у суштини, постоји – с једне стране, неспорна Република Српска, а у Федерацији БиХ двије засебне националне територије, хрватска и бошњачка. Тако би мирно раздруживање Дејтонске БиХ постало свршен чин, јер су њоме незадовољна, мање или више, сва три народа, а њен настанак, у својој суштини, је наметнут. Наметнут је и тзв. Устав БиХ, односно Анекс IV Дејтонског споразума. То је можда циљ и мудра политика Додикове подршке Хрватима за трећи ентитет. Друго је питање да ли они заиста имају право на свој ентитет, узимајући у обзир распад Југославије. Стварање независне Хрватске засновано је на етничком чишћењу, у којем је око 400 000 Срба протјерано са своје земље. На том простору Срби су били конститутивни од 1881. године. Послије Другог свјетског рата, ту конститутивност су задржали, да би је нова хрватска држава укинула.

Национално питање не може се рјешавати сепаратно на простору бивше Југославије, већ једнаким приступом и принципима према свим државотворним народима. У том смислу, прије или касније, довешће се у питање авнојевске, Брозове унутрашње границе. Оне су штетне и неправедне, не само по српски народ.

Дакле, Додик је вјештом политиком успио да Републику Српску сачува од оштрог погледа и напада, који су и иначе долазили из дијела међународне заједнице, али и да учествује у освјетљавању проблема између Хрвата и Бошњака у Федерацији БиХ. А шта ако му оба ХДЗ-а и његов пријатељ Драган Човић забију „нож у леђа“, одустану од сарадње са СНСД-ом (ХДЗ БиХ и СНСД потписали су протокол о сарадњи), образују власт у Федерацији БиХ са СДП и СДА и постигну договор о формирању власт на нивоу БиХ. Договор би био на штету Републике Српске и српског народа. Подразумијевао би да предсједавајући Савјета министара БиХ буде Хрват (што им по систему ротације и припада) из ХДЗ-а, али зато изузетно важно Министарство спољних послова (које по систему ротације треба да припадне Србину), по том договору би припало СДП-у и Златку Лагумџији. Република Српска и Додик би били уцијењени, дошло би до великог преокрета, изненада би проблем за стварање и функционисање БиХ правила Република Српска и политичке странке из ње, а не као што то сада чине Федерације БиХ и странке СДП, СДА, и оба ХДЗ-а. Политичким снагама из Федерације БиХ ова би ситуација одговарала, јер би дошло до дубље и веће економске и политичке кризе. Политичке странке из Федерације покушаће подстицати социјалне протесте и искористити могућу дестабилизацију Балкана преко Македоније и стварања аутономије тзв. Санџака, како би неутралисале Републику Српску. Српска власт треба бити спремна и на такав могући сценарио.

Уколико дође до “забијања ножа у леђа“ и опасности по Републику Српску, Народна скупштина РС треба Српску прогласити независном државом, те позвати пријатељску Русију да формира војну базу у близини Брчког, што би био стабилизирајући фактор.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш