Сарајевски "мултикултурализам" је безочни цинизам

Залутали у "босански ћорсокак", без идеје шта би се још могло покушати да се спасе вјештачка творевина, САД и ЕУ понављају потезе у пат-позицији. Три државотворна народа опет гурају у Прокрустову постељу централизоване и унитарне БиХ. Међутим, Срби и Хрвати неће заједно, а Бошњаци неће равноправно и сви теже да се самоорганизују унутар заокружених територијално-етничких цјелина

П редратни професор и декан Факултета политичких наука и ректор Универзитета у Сарајеву др Ненад Кецмановић данас је редовни професор и шеф департмана за политикологију Факултета политичких наука у Београду и гостујући професор на филозофским факултетима у Бањалуци и у Источном Сарајеву. Кецмановић важи за једног од најбољих познавалаца и најпоузданијих аналитичара савремених политичких феномена, односа и процеса у Босни и Херцеговини. Имајући у виду ту чињеницу, "Нови Репортер" прави изузетак од стандардних журналистичких решења и објављује интервју са изузетно релевантним саговорником у два наставка. Први мит који Кецмановић доводи у питање јесте став да је тренутно угрожен опстанак Републике Српске, а да БиХ има осигурану будућност: "Не распада се 'српски ентитет', него 'мултинационална држава'. Нема блокада у функционисању ентитетске власти у Бањалуци, него у функционисању заједничке власти у Сарајеву. Није систем одлучивања компликован, неефикасан и скуп на нивоу Српске, него на нивоу већег ентитета, односно, у крајњој линији, опет на нивоу државе БиХ. Зато и мјере које ОХР предузима у вези са војском, полицијом и уставом представљају појас за спасавање државе БиХ, која у сваком погледу непрестано тоне и грца, а не ентитета РС, који, истина, економски слабо плива, али се политички врло стабилно одржава на води и без међународне подршке. Проблем је, дакле, како босанску државу извући на површину и дати јој вјештачко дисање да би уопште преживјела, а невоља међународне заједнице јесте у томе што се врти у кругу провјерено лоших рјешења."

Нови Репортер: Шта издвајате као кључне грешке страног фактора у БиХ?
Кецмановић: Могло би се говорити о чак три-четири рјешења која су ин виво болно тестирана на милионима грађана БиХ, од којих многи нису преживјели те експерименте, а сви остали трпе трајне посљедице. Међутим, за виновнике или бар саучеснике тог трагичног поигравања са судбинама народа, попут Геншера, Цимермана и сличних нема мјеста у Хагу, без обзира на евидентну командну или индиректну одговорност. Прије свега, ријеч је о грађанском референдуму почетком деведесетих година, који су по међународној инструкцији извели муслимани, против воље Срба, а послије ће се показати - и Хрвата. Нема дилеме да је то био политички узрок рата и то су накнадно признали и сви главни међународни актери у облику околишних формулација: "Било је то преурањено признање државе", "Требало је претходно ријешити односе између три конститутивна народа" и томе слично. Затим је дошао дејтонски модел уређења, који је био покушај да се та грешка исправи увођењем ентитетско-кантоналног федерализма, односно, консоцијативне демократије. То је, истина, обезбиједило равноправност, али већ тада није представљало стабилно и функционално рјешење, јер послије толиких жртава и страдања ниједна страна није била спремна на компромис о заједничкој држави из више дијелова, понајвише зато што су Муслимани и Хрвати угурани у један ентитет. Као одговор на властиту нефункционалну креатуру, Вашингтон и Брисел су завели пузећи протекторат. Да би могао да заустави све снажније спонтане дезинтегративне тенденције, ОХР је добијао све шира овлашћења, све до тога да смјењује демократски изабране домаће функционере и укида међународно утврђене принципе и законе. Високи представник се на крају претворио у правог правцатог диктатора, јер је буквално о свему одлучивао, а ни за шта није одговарао.

Какве су последице таквог начина управљања?
Развијање домаће демократије помоћу иностране диктатуре није уродило плодом, нити је нудило излазну стратегију из БиХ, него само бесконачно међународно ангажовање уз висока непрофитна улагања. Залутали у "босански ћорсокак", без идеје шта би се још могло покушати да се спасе вјештачка творевина, САД и ЕУ понављају потезе у пат-позицији. Централизација и унитаризација БиХ, које сада намећу, већ су негативно тестиране још 1992. године. Посљедње рјешење је у основи исто што и прво, јер три државотворна народа поново гура у Прокрустову постељу централизоване и унитарне БиХ. Напросто, Срби и Хрвати неће заједно, а Бошњаци неће равноправно и сви теже да се самоорганизују унутар заокружених територијално-етничких ентитетско-кантоналних цјелина. У демократској констелацији која подразумијева групна права на самоопредјељење до отцјепљења готово да је немогуће интегрисати БиХ као државу.

Колико је утемељена супротна теза - да је БиХ немогуће поделити, јер њена територија због етничке измешаности подсећа на "леопардову кожу"?
"Босански леопард" никада није био тако шарен као што би то сада хтјели да представе бошњачки унитаристи. Та метафора је уочи рата конструисана да би визуелно сугерисала да је БиХ недјељива мултиетничка мјешавина, те да зато мора остати "јединствена и цјеловита". Међутим, то није била реална слика предратне БиХ. Интензивна етничка измијешаност била је карактеристична за свега неколико највећих урбаних центара. Све остало, односно, највећи дио простора бивше централне југословенске републике, био је територијално-етнички издиференциран. Постојала су српска села, муслиманска села, хрватска села, па на тој основи заокружене и читаве регије. Западна Херцеговина и Посавина, Цазинска Крајина и средња Босна, Семберија, источна Херцеговина и Босанска Крајина, нису били само географски појмови. Када би се и у она времена "братства и јединства" поменула, рецимо, западна Херцеговина или "зелена Крајина", то је значило и подручје у којем доминирају Хрвати, односно муслимани. Да није било тако, СДА, СДС и ХДЗ не би могли још прије рата да преговарају о разним варијантама подјеле. На основу тих затечених, односно, историјских територијално-етничких регија, настали су и Кутиљеров план уочи рата и сви други међународни мировни покушаји почетком рата. Сви су се, без изузетка, заснивали на неком облику територијално-етничке подјеле. Коначно, то сам својом руком унио у програмски документ Странке реформиста уочи рата и у Платформу Предсједништва БиХ почетком рата.

Да ли су данашњи урбани центри у БиХ задржали предратне карактеристике?
Грађански рат на националној основи је само изоштрио и заокружио слику о којој сам говорио, јер је промијенио етничку структуру великих градова. Сада умјесто националног шаренила имамо три једнобојна поља. Чак је и Сарајево као пријестоница вишенационалне државе постало муслимански град у којем данас живи свега десетак одсто предратног броја Срба и у коме је остао мали број Хрвата. Мостар је подијељен на бошњачки и хрватски дио, а ни у једном данас практично више нема Срба. Слично је мање-више и у Тузли, тако да Бањалука или Требиње нису у том погледу никакав изузетак, него само потврђују "босанско правило тројно". Разлика је само у томе што бошњачки политичари упорно траже да се предратни муслимани врате у Бањалуку и западни Мостар, али ништа нису учинили да се предратни Срби, па и Хрвати, врате у Сарајево. Напротив, Сарајево, које је током рата медијски промовисано као опсједнута тврђава мултикултурализма, мир је дочекало као највеће етничко чистилиште. Ниједан други град у БиХ није неповратно напустило око 130.000 припадника једног народа. Та непобитна чињеница сарајевски "мултикултурализам" своди на безочни цинизам.

Како оцењујете покушаје доказивања да су РС и бивша Херцег-Босна настале као резултат агресије суседних држава на БиХ?
Тешко је прихватити тезу о агресији Србије и Хрватске на БиХ, с обзиром на то да су босански, односно, херцеговачки Срби и Хрвати, који су чинили натполовичну већину домаћег становништва, и сами ратовали против те извана им наметнуте државе и у томе тражили помоћ сународника из сусједства. Логичније би било закључити да БиХ као држава у периоду рата заправо није ни постојала. Имала је, истина, међународно признање, али не и унутрашњи легитимитет, а поготово не континуитет, како територијални, тако ни политички. У моменту пријема у УН, САО и ХАО под влашћу Пала и Груда покривале су главнину БиХ, а муслиманска власт у Сарајеву је, де facto, контролисала свега десетак процената територије. Политичког континуитета такође није било, јер БиХ у облику суверене државе није постојала још од средњег вијека. Послије дисконтинуитета од 500 година, успомена на државност потпуно је ишчезла из колективне свијести Срба и Хрвата. Муслимани такву свијест, сем као накнадну конструкцију, нису могли ни имати, јер њихова етногенеза почиње исламизацијом, односно, тек након турског освајачког затирања средњовјековне босанске државе.

Уз констатацију да је на БиХ извршена агресија, најчешће иде закључак да су Бошњаци били жртве геноцида у последњем рату. Да ли заговорници такве терминологије с разлогом користе крупне речи?
О српском геноциду над муслиманима се, такође, не може озбиљно говорити из више разлога. Прво, геноцид по дефиницији подразумијева планирано и систематско уништавање једног народа, а то би значило да су Срби на преко 70 процената територије БиХ, колико су дуго држали, истребили или покушали да истребе све муслимане. Друго, муслимански народ јесте највише страдао, али не зато што је сједио скрштених руку, него зато што је, иако најслабије наоружан, ратовао на три фронта, са циљем да и Србима и Хрватима и својим сународницима у Цазинској Крајини наметне заједничку државу. Треће, иако српска страна то никада није истицала, у саставу ВРС су се током рата бориле засебне добровољачке муслиманске формације, као на примјер батаљон "Меша Селимовић" у Дервенти, затим одговарајућа јединица у Бијељини и слично. Напокон, у посљедње вријеме се и према сарајевским статистичким изворима број муслиманских жртава рата драстично смањио - са 200.000 на 60.000. Ако све те податке ставите у однос према броју жртава на другој и трећој страни, који процентуално нису много мањи, онда је теза о геноциду заиста неодржива, сем као средство политичких манипулација. Треба поћи од позитивне претпоставке да је Мирсад Токача, који је обавио ову радикалну ревизију пропагандно надуваних износа, поштен човјек и озбиљан професионалац и да је радио за непристрасног иностраног наручиоца. Међутим, с обзиром на уздржане реакције бошњачких званичника и локалних медија, не треба искључити нове манипулације. Ускоро ће морати да се изврши попис становништва, па је сада интерес националне елите у Бошњака да нагура на 51 проценат њихово учешће у популацији БиХ. У том подухвату, она разлика од 140.000 људи добро ће доћи. На Балкану, иначе, није ништа необично да се према политичкој потреби "живи сахрањују" и "мртви подижу из гробова".

Могу ли међунационалне сукобе у БиХ окончати нове политичке гарнитуре, које ће одговарати стандардима Америке и Европске уније?
Насупрот Плехановљевом марксистичком миноризирању улоге личности у историји, односно, тезе да одлучујућу улогу имају класе, масе или народи, у савременој политичкој науци, посебно транзитологији, важност је добила такозвана теорија актера. Наводно, изузетни појединци, на значајним позицијама у преломним временима могу пресудно да утичу у којем ће правцу неко друштво да крене. Поједностављена верзија тог приступа је кривицу за успон национализма и сукобе на Западном Балкану везала за Милошевиће, Туђмане, Изетбеговиће, Караџиће, Бобане... Консеквентно томе, и преокрет у правцу обнове разумијевања, повјерења и сарадње могле би да изведу неке нове елите. Зато Вашингтон и Брисел непрестано траже нове реформисте за које се изнова испоставља да су у исто вријеме и, више или мање, националисти. Лажна је дилема о томе - да ли постоји искључива одговорност лидера или сљедбеника за експлозију национализма. Лопта мијења и сувише много руку да би се могло знати код кога остаје на крају или да би се придавао значај томе ко ју је први лансирао. Неинтересатну лопту нико не прихвата и неопажена се откотрља ван терена, мало-помало губи на инерцији и зауставља се полако негдје далеко, заборављена у трави. Националистичке поруке очигледно не спадају у ту категорију лопти. То су, отприлике, ријечи Алине Мунгуи-Пипиди, водећег савременог стручњака за балканске национализме, које би требало да има у виду ОХР када узалудно потискује или промовише политичаре у БиХ.

Има ли суштинских разлика међу њима?
Они су, напросто, сви националисти и зато ни послије десет година мира немате ни странку ни лидера који може да добије гласове изван свог ентитета и кантона, односно, ван свог националног корпуса. ОХР је покушао и са социјалдемократима, али су и они били или бошњачки или српски или... Покушали су са Алијансом за демократске промјене, па опет иста ствар као и са тријумвиратом СДА-СДС-ХДЗ. Покушали су и са "завртањем руку", као што је претња Хагом, смјена са функције, уцјена откривањем неке малверзације, али ни то ништа није ријешило. Јер, постоје демократски избори на којима "кооперативни" не могу да добију гласове базе, која је такође националистичка колико и политички лидери. БиХ није могућа као демократска држава, него једино као нека врста једнопартијске или личне диктатуре која контролише демократију. Раније је реалну власт представљао ЦКСК, односно, Бранко и Хамдија уз декоративни делегатски и самоуправни систем. Сада имате реалну власт међународног протектората, односно, америчког амбасадора и високог представника, уз декоративну демократију. Ни сада странци, баш као ни онда комунистички прваци, не морају да излазе на слободне изборе и бирачко тијело нема демократско право да их смијени. Зато могу да експериментишу колико год хоће, без обзира на то што су резултати њихове политике континуирано лоши.

БиХ је тамница народа

Нисам за примјену босанског модела на Косову, већ за косовски модел у Босни. Другим ријечима, ја сам за одвајање и Косова и Републике Српске, а не за то да ентитет остане у саставу БиХ, односно, покрајина у СЦГ. Не зато што лично преферирам то рјешење, него зато што га сматрам готово неизбјежним

У другом и завршном делу разговора за "Нови Репортер", проф. др Ненад Кецмановић, између осталог, анализира све присутније компарације стања у Босни и Херцеговини и Државној заједници Србије и Црне Горе. Противречан однос Сједињених Америчких Држава и Европске уније према две земље, оличен у инсистирању да се БиХ централизује, а СЦГ дезинтегрише, Кецмановић описује као драстичан степен недоследности, нарочито када је реч о настојању западних центара моћи да се будући статус Косова не повезује са положајем Републике Српске: "Ситуација на двије стране Дрине толико је слична, а најављена рјешења су толико различита, да то боде очи и вријеђа здрав разум. Пошто немају аргументе, нико из Вашингтона и Брисела и не покушава да нешто објасни. Њихов осиони приступ чак не имплицира потребу да своје ставове заодјену макар и лажним аргументима, него нам само цинично саопштавају да тако хоће, да су јачи и да немају обавезу да нам било шта тумаче и да се било коме оправдавају."

Нови Репортер: Због чега би се понашали другачије, ако не постоји ауторитет који би санкционисао њихову самовољу?
Кецмановић: Обраћање у насилничком маниру није добро ни за ЕУ, ни за САД, ни за међународни поредак, јер на другој страни изазива вишак понижења и огорчења, које прије или касније може да експлодира у масовним убилачко-самоубилачким изливима мржње. Исламски тероризам у свијету треба посматрати и у том међународно-политичком смислу, а не само у вјерско-фундаменталистичком смислу. Можда такве аналогије изгледају нереално када је ријеч о овој генерацији босанских Срба, која је, исцрпљена и заморена минулим грађанским ратом, потрошила бунтовничке енергије, али државе се не праве за привремену употребу. Стасавају генерације које су одрасле у рату и које у другонационалним Босанцима и Херцеговцима не виде бивше комшије, као рецимо моји вршњаци, него непријатеље који су им убили оца, силовали сестру, ранили брата, запалили кућу, а у међународној заједници непријатеља који им је наметнуо неправедан мир.

Може ли двоентитетско уређење БиХ функционисати на простору Косова?
Ја нисам за примјену босанског модела на Косову, него за косовски модел у Босни. Другим ријечима, ја сам за одвајање и Косова и Републике Српске, а не за то да ентитет остане у саставу БиХ, односно, покрајина у СЦГ. Не зато што лично преферирам то рјешење, него зато што га сматрам готово неизбјежним. Ако рационално гледамо, веће државне заједнице носе многе економске и друге предности. Без обзира на степен њихове националне хетерогености, у принципу се увијек могу наћи рјешења која свима одговарају. Нису ли били бесмислени и претходни YУ државни разводи, уз истовремено опредјељење свих новонасталих државица да се све поново нађу у ЕУ? Међутим, демократизација је покренула лавину фрагментисаних суверенизација у посткомунистичком свијету, а међународна заједница није нашла дипломатска средства да их заустави. На Косову и у Српској ствари су практично припремљене. Имате националне концентрације са 90 процената учешћа у укупном броју становника, на јасно разграниченим територијама. Имате плебисцитарно расположење народа за одвајање. Имате демократско право на самоопредјељење до отцјепљења. Треба само озваничити оно што већ јесте.

Препознајете ли међу челним људима Србије спремност да допринесу таквом расплету?
Када је ријеч о Косову, чини ми се да су политичари у Београду немало емоционално-психолошки блокирани. Није ни чудо. Генерације њихових претходника ипак су налазиле каква-таква рјешења за јужну покрајину. Затим, с тим подручјем повезана је национална историја, па онда православна традиција... Чини ми се да њима идеја о "замјени" Републике Српске за Косово јесте рационално прихватљива, али им није довољно субјективно блиска. Напокон, сви су они рођени или одрасли у Србији чији је Косово дио, док је РС нешто новонастало и лоцирано тамо преко Дрине. Неко би могао да каже да су моја ограничења обрнутог смјера, али ја сасвим начелно сматрам да се процес формирања националних држава на Балкану очито мора довршити. Распао се најприје источни блок по шавовима националних држава. Распале су се затим све три социјалистичке федерације на двадесетак нових националних држава. Сада тај процес неумољиво куца и на врата вишенационалних држава на западном Балкану. Упркос настојањима међународне заједнице да машући улазницом у ЕУ сачува бар формалне вањске границе БиХ, СЦГ и БЈРМ, вријеме распада неумољиво откуцава. На Косову се показало да се стандарди не могу рјешавати прије статуса, него обратно. Не видим зашто би у другим дијеловима Балкана могло да буде другачије.

Насупрот раширеној тези да су Срби и Хрвати главни противници Босне и Херцеговине, ви заступате мишљење да Бошњаци руше БиХ. На чему темељите ту процену?
Ако имате пројекат до којег вам је веома стало, а не можете да га остварите без добровољне сарадње два партнера који нису заинтересовани, онда је једини разуман начин да покушате да их убиједите, наговорите, придобијете. Бошњаци, који се у погледу жељене државне интеграције БиХ и негативног става Срба и Хрвата налазе управо у таквој ситуацији, чине сасвим супротно. За партнере, прије свега за Србе, али и Хрвате, непрестано говоре да су безмало сви одреда геноцидни и фашистоидни злочинци и криминалци и тиме их гурају све даље од свог пројекта. Штавише, тиме тај пројекат и са бошњачког становишта добија патолошки садомазохистички карактер, јер ко би нормалан под заједнички кров призивао своје џелате, убице, зликовце. Гледао би да се што више измакне и што више огради од њих. Они, напросто, неће добровољну и равноправну интеграцију до које би се дошло демократским дијалогом, узајамним уступцима, компромисима и консензусом. Они хоће централизацију и унитаризацију, односно, своју националну доминацију, коју би Србима и Хрватима силом наметнула међународна заједница.

Колики је маневарски простор Срба и Хрвата у тој концепцији?
Право комшија да, као конститутивни народи, не прихвате такав пројекат, Бошњаци не схватају као право на самоопредјељење до отцјепљења, него једино као право да погну главу или се напросто иселе из Босне. Да Срби и Хрвати не би имали илузија да тај пројекат по њих можда и није штетан, Бошњаци већ сада себе проглашавају за темељни народ, што ће рећи да су остала два народа нетемељна, споредна, дошљачка или мањинска. Свој национални језик, који су као и национално име ономад створили, не називају бошњачким, аналогно српском и хрватском, него босанским, да би га већ именом наметнули као једини званични државни језик. У историографији и публицистици они глорификују османску окупацију као златно доба и период толеранције према хришћанима, те измишљају своја беговска породична стабла. Наравно, то код комшија провоцира колективну меморију на вишевјековно ропство и турски зулум. При свему томе, још увијек живе у увјерењу да, за разлику од Срба и Хрвата, не сносе никакву кривицу за избијање рата, да су током рата били само невине жртве, да су комшије убијали искључиво у самоодбрани, да једино њихов национални покрет није био шовинистички, да је Изетбеговић био лидер свих Босанаца и Херцеговаца, да су заједно са њим градили грађанско друштво и бранили мултиетничку толеранцију, да им је муџахедине неко подвалио, да су њихове везе са међународним исламским тероризмом измишљене, да представљају отјеловљење демократских вриједности... И да их због свега тога, наравно, западни свијет напросто обожава.

Ко је заслужан за такве представе Бошњака о себи?
Ништа од тога нема много везе са истином, нити ико иоле упућен вјерује у то, али је логична посљедица систематског медијског и дипломатског залуђивања које су са њима годинама изводили центри глобалне моћи. Усред ужаса грађанског рата, који су политички понајвише они сами произвели, говорили су им да је "Босна остварење европског сна о братству међу народима, а муслимани мисионари европејства на Балкану" и сличне заводљиве бесмислице. Помало је то било зато да би се подстакли да што дуже ратују, односно, да би се показало да су европски савезници неспособни да без НАТО-а ријеше проблеме у властитој кући. Помало зато да би се неутралисали лоши утисци о глобалној политици према муслиманском свијету у Палестини, Ираку, Судану или Либији. Помало зато да би се муслимански имигранти из Турске, Магреба и југоисточне Азије боље интегрисали у Њемачкој, Француској и Великој Британији. Помало да би се придобили муслимани у бившим совјетским републикама које сада додирују азијске границе Русије. Помало зато да се на оних 22 процента територије БиХ, колико ће напосљетку ефективно контролисати Бошњаци, не би заметнула бијела Ал Каида. Сјетите се само како су почетком деведесетих година у колони кроз Сарајево под бомбама дефиловале свјетске естрадне звијезде, попут Алена Финкелкраута, Џоан Баез, Боно Вокса и других да би се поклонили пред првим сафом СДА и Исламске вјерске заједнице, "јер су херојски бранили људска права, грађанске слободе и мулти-мулти-мулти вриједности", док су Јуке, Цаце, Ћеле, Деде, Крушке, Пушке и компанија у униформама Армије БиХ камама и хеклерима истјеривали посљедње хришћане из олимпијског града. Било је то велико узајамно западно-оријентално обмањивање на високом нивоу, у које ни "лажа" ни "паралажа" никада нису искрено вјеровали, јер су испод стола једни држали "Сукоб цивилизација" Семјуела Хантингтона, а други "Исламску декларацију" Алије Изетбеговића. Међутим, обострани интереси су једно вријеме налагали да се та игра узајамног претварања не прекида.

Шта се догодило када је игра изгубила првобитни замах?
Као ефекат са продуженим дејством, остала је колективна национална самообмана Бошњака да представљају пупак планете којем са све четири стране свијета треба да се клањају и диве, оправдавају и извињавају. Једни зато што нису прихватили онај њихов пројекат, други што су му се, када није било друге, силом супротставили, трећи што се нису на њиховој страни мијешали у локални сукоб, четврти што им нису довољно помогли, пети што су се сувише касно ангажовали, шести... А они само треба да самосажаљиво револтирани понављају измишљотине о себи које су им, заправо, други прије десетак година вјешто утувили у главу и задуго их онеспособили да реално сагледају и себе и свијет око себе. Тај свијет са којим их повезују ентитетске и кантоналне тарабе, а који се у Босни назива комшилук и у народним изрекама пореди са најближим сродством, представља њихово једино непосредно окружење. Не чине га ни Саудијци и Иранци, али ни Американци и Европљани, него Срби и Хрвати. Једино са њима могу договорити било какав стабилан и дугорочан државни пројекат или се, овога пута мирно, разићи.

Да ли сте контрадикторни када остављате могућност договора међу Бошњацима, Србима и Хрватима, иако сте претходно закључили да је заокруживање националних држава на Балкану незаустављив тренд?
Чињеница је да су демократски разлази, а не присилне интеграције, свјетски тренд. Као баланс глобализацији и регионализацији које, истина, релативизују, али не укидају границе, стотине мањинских народа широм свијета куца на шалтеру УН за признање државног суверенитета и бескомпромисно одбијају било какво друго рјешење. Не знам ни за један супротан примјер билатералног или трилатералног добровољног државног удруживања, а ЕУ се није показала способном да сачува ниједну посткомунистичку федерацију. Али, и за задовољавајући разлаз за све, потребан је договор да би нове границе биле мирне и стабилне. Затим, увијек су могућа и нека трећа рјешења, барем као прелазна и привремена. Ваља подсјетити да је СДА уочи првих слободних избора јако добро сарађивао са СДС-ом и ХДЗ-ом, да су у неформалној коалицији националне странке убједљиво добиле изборе, да су без проблема подијелиле власт, да су, коначно, биле на прагу договора о уређењу БиХ по формули "цијела из три дијела". Онда су почела разноразна уплитања са стране и након тога муслимани, Срби и Хрвати, који су истовремено и Босанци или Херцеговци, никада више нису сјели за сто да сами наставе разговор ондје гдје су га ратом прекинули. Бошњаци су објективно највише заинтересовани за то и било би природно да њихови лидери буду иницијатори дијалога о базичном консензусу три народа, јер су теме о којима се сада расправља у заједничком парламенту, Предсједништву и Савјету министара - изведена, техничка, текућа питања. Али, Бошњаци то не чине.

Каква је сврха те куповине времена?
Чуо сам од појединаца различита објашњења - да се очекује да се Срби постепено иселе у Србију, као што су Хрвати већ значајним процентом иселили у Хрватску, да се очекује сљедећа рунда обрачуна у коју ће Бошњаци ући спремнији и ефикаснији, да се очекује да бошњачку националну ствар прије или касније преузму милитантни исламски вјерски фанатици, који су све присутнији и гласнији. Наравно, моји саговорници ужасавају се овог посљедњег рјешења, јер их не води у Европу него у "Африку" или "Азију", али, не пада им на памет да би се требало вратити на кључно питање - да ли три народа уопште хоће да живе у заједничкој држави? Ако хоће, под којим условима и на који начин? Да би комшије силом задржали у било каквој држави, они одбацују њене кључне демократске атрибуте, па онда немају ни државу ни демократију, него протекторат. Зато сам и рекао да Бошњаци руше Босну, и то чак и много ефикасније него Срби и Хрвати.

Странци у БиХ често указују на примере Швајцарске и Белгије, као доказ да су могуће стабилне вишенационалне државе.
Народи у Белгији и Швајцарској најприје су хтјели да живе заједно, па су онда на тој основи вјековима спонтано одоздо градили механизме равноправности. Међутим, у БиХ не само да те спремности није било, него су три народа због тога крваво ратовали, а онда им је тај модел извана наметнут. Међународна заједница већ годинама, корак по корак, трансформише БиХ у правцу централизоване државе, али ни то није дало жељени резултат. Умјесто да мијењају терапију и пренесу већу одговорност на ентитете и кантоне, односно, уведу трећи ентитет и релаксирају односе између народа, они су само повећавали дозу очито погрешног лијека. Обједињавање војске и полиције, промјена устава и развлашћивање ентитета требало би да буду завршни ударац. Но, то не само да неће оздравити државу, него ће од претјеране дозе пацијент умријети чим инострани терапеути напусте БиХ. Ако Срби, Хрвати и Бошњаци нису прије рата нашли модус заједничког живота, ако су се због тога три и по године међусобно тукли и ако ни током деценије мира нису покушали да се сами непосредно договоре о неком компромису, онда то значи да од БиХ као државе нема ништа. Нема те демократије која под истим кровом може да задржи народе који то неће. Може то једино силом, звала се она окупација, колонизација или протекторат. Неки западни аналитичари већ су режим ОХР-а у БиХ с правом назвали "посљедња диктатура у Европи". Све је то у Босни већ виђено и она заправо већ пола миленијума другачије није ни постојала него као "тамница народа", а када је током историје повремено долазило до смјене тамничара, Босанци и Херцеговци су се, као и посљедњи пут, по вјерском и националном кључу хватали за вратове.

Немам лоше намјере према Бошњацима

Да ли одлазите у Сарајево? Пратите ли сарајевске медије? Какве реакције на ваше политичке анализе допиру до вас из Сарајева?
Готово редовно пратим њихову недјељну, а повремено и дневну штампу и телевизију. Моји јавни иступи дијелом су реакција на те информације. Реакције на моје реакције паушалне су и малициозне, јер су наше комшије навикле да себе гледају у оном чаробном огледалцету из познате бајке, а ја их подсјећам и на неке непријатне истине. Осим тога, ни у Бањалуци ни у Београду не показују много занимања за политичку сцену у другом ентитету, гдје се налазе и заједничке институције, па зато понекад испада као да им једини ја кварим уљепшану слику о себи самима. Релативно чести сусрети са старим познаницима, колегама и пријатељима, Бошњацима у Сарајеву, нешто су сасвим друго, јер упркос великим неслагањима и бескрајним дискусијама, они знају шта сам могао стварно да кажем или напишем, а шта је извађено из контекста, прећутано или напросто измишљено. У сваком случају, знају да нити сам одговоран за проблеме у које се саплела Босна, нити имам лоше намјере према Бошњацима. Напротив, то је амбијент у којем сам живио и то су људи са којима сам живио безмало пола вијека, па не могу бити ни индиферентан, нити сам неупућен, а истраживање политике је и предмет мог професионалног интересовања. Много тога до чега долазим као аналитичар не радује ме као човјека и зато ми не би било криво уколико гријешим.